Oporavak mirisa je mnogo sporiji, jer olfaktornim neuronima treba vremena da se regenerišu snabdevanjem matičnih ćelija unutar sluznice nosa.
Koronavirus koji ne prouzrokuju smrtonosne bolesti, jedan su od uzroka prehlade i poznato je da dovode do gubitka čula mirisa.
U većini ovih slučajeva čulo mirisa se vraća kada su simptomi jasni, jer je njegov gubitak jednostavno posledica blokiranja nosne šupljine, što sprečava da molekuli arome dođu do olfaktornih receptora u nosu.
U nekim slučajevima gubitak čula mirisa može da traje mesecima, pa čak i godinama. Za novi koronavirus – SARS-CoV-2, obrazac gubitka čula mirisa je drugačiji.
Zanimljivo je da su mnogi od ovih ljudi rekli da im je nos čist, pa gubitak mirisa ne možemo pripisati blokiranoj nosnoj šupljini. Za druge je gubitak mirisa produžen, a nekoliko nedelja kasnije još uvek nisu imali osećaj mirisa.
Bilo koja teorija o anosmiji u COVID-19 mora da objasni oba obrasca.
Ovaj iznenadni povratak normalnog mirisa sugeriše opstruktivni gubitak mirisa u kome molekuli arome ne mogu da dođu do receptora u nosu.
Sada kada imamo CT skeniranje nosne šupljine i sinusa osoba sa gubitkom čula mirisa kao posledice COVID-19, možemo da vidimo da je deo nosa koji je zadužen za miris – oksafinalni prorez, blokiran otečenim mekim tkivom i sluzi, poznatim kao sindrom rascepa.
Ostatak nosa i sinusa izgledaju normalno i pacijenti nemaju problema sa disanjem na nos. Znamo da način na koji SARS-CoV-2 inficira telo vezuje se za ACE2 receptore na površini ćelija kojese nalaze na liniji gornjih disajnih puteva.
Protein zvan TMPRSS2 tada pomaže virusu da napadne ćeliju. Kada jednom uđe u nju, virus se može ponoviti, što izaziva upalni odgovor imunog sistema.
To je polazna tačka za haos i uništenje koje ovaj virus jednom prouzrokuje u telu. U početku smo mislili da virus može inficirati i uništiti mirisne neurone. Ovo su ćelije koje prenose signal iz aroma molekula u nosu u područje u mozgu gde se ti signali tumače kao “miris”.
Međutim, međunarodna saradnja pokazala je nedavno da ACE2 proteini nisu nađeni na mirisnim neuronima. Ali nađeni su na ćelijama nazvanim “susentakularne ćelije”, koje podržavaju mirisne neurone.
Očekujemo da će te podržavajuće ćelije verovatno biti one koje je virus oštetio, a imunološki odgovor izazvao bi oticanje te oblasti, ali će olfaktorne neurone ostaviti netaknutima.
Kada se imuni sistem suočio sa virusom, oteklina prestaje i molekuli arome imaju jasan put do svojih neoštećenih receptora i osećaj mirisa se vraća u normalu.
Zašto se miris u nekim slučajevima ne vraća?
To je više na nivou teorije, ali proizilazi iz onoga što znamo o upali u drugim sistemima.
Upala je reakcija tela na oštećenje i rezultira oslobađanjem hemikalija koje uništavaju tkivo koje je u to uključeno. Kada je ova upala jaka, druge ćelije u blizini počinju da se oštećuju. Smatra se da je to povezano sa drugom fazom u kojoj su olfaktorni neuroni oštećeni.
Oporavak mirisa je mnogo sporiji, jer olfaktornim neuronima treba vremena da se regenerišu snabdevanjem matičnih ćelija unutar sluznice nosa.
Početni oporavak je često povezan sa izmenjenim mirisom, pojava poznata kao parosmija, pri čemu stvari ne mirišu kao što su mirisale nekada.
Dodajte komentar