Džet-set

Jelena Bačić Alimpić se pre 13 godina povukla sa malih ekrana i od tada je njen život kako i sama kaže na početku emisije „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“, “nekako krenuo drugačijim tokom”.

Život je započela u Novom Sadu, kaže i da je dete ljubavi, a prvo čega se seća kada je bila mala je “letovanje sa mamom i tatom”.

– Mislim da je bio u pitanju Brač i sa mlađim bratom, on je mlađi od mene, 18 meseci. Sećam se da sam prevrnula kanticu s kojom sam se igrala u plićaku i nekako čudno sam zaglavila glavu i sva sam se istumbala, ispreturala i tata je došao i digao me ovako za noge, prosto me izvukao. Tako da mi je neverovatno, ali prvo sećanje mi je strah, a potom odmah i sigurnost da su tu nečije ruke koje spašavaju, zahvaljajući mom pokojnom ocu. I nekako sam kroz čitav život imala, sve dok on nije preminuo, tu neku sigurnost, zahvaljujući i njemu i mami, tu neku, kako bih rekla, sigurnu luku – kaže Jelena Bačić Alimpić pred kamerama Blic televizije koja je to prenela i na svoju decu:

– Uvek sam im govorila: „Vi uvek imate gde i kome da se vratite. Šta god u životu da se dogodi, dobro ili loše, moj zagrljaj je uvek tu, dokle god sam živa“. Dakle, prosto sam nekako imala kroz život, kroz odrastanje, kroz detinjstvo, tu sigurnost.

„To je moj put“

Jelena je sa 45 godina donela odluku da prestane da se bavi poslom kojim se bavila i da se okrene pisanju.

– Imala sam stalno zaposlenje, imala sam kredit za stan, dvoje školske dece, dakle, kao: „Ti sad napuštaš siguran posao i odlaziš u slobodne umetnike“, ja kažem: „Ali to je prosto, prosto znam da to moram da učinim, znam da je to moj put“. Ne mogu da sedim na dve stolice, ne mogu da radim istovremeno i jedno i drugo, televizija troši ljude, ja sam zaista mnogo, mnogo radila i dugo, i onda su mnogi govorili to je ludost ili hrabrost ili jedno i drugo, ali, eto, ja sam slušala neko svoje unutrašnje biće i svoju intuiciju i danas znam da nisam pogrešila – kaže Jelena.

O majci i koliko se razlikuje od nje

Jelena Bačić Alimpić je danas baka, ali u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ prisetila se svog odnosa sa bratom u detinjstvu, kao i sa majkom pa je u jednom trenutku uporedila sebe sa svojom majkom i koliko se zapravu od nje i u čemu razlikuje.

– Mama je od uvek bila izuzetno brižna, izuzetno posvećena nama. Sada mislim čak i previše do te mere da nije izlazila na kafe sa drugaricama. Radila je u Saveznoj upravi carini i kad god bi došla kući, bila bi apsolutno posvećena Petru i meni. Dakle, zaista je bila onako i zaštitnički nastrojena i kućni tip. Ja tu nisam, ja jesam brižna bila majka i jesam i sada i baka i majka, ali sam i žena koja je radoholičar. Ja sam uvek mnogo radila i prosto mojoj deci nikada nije nedostajalo kvalitetnog vremena provedenog sa mnom, ali nisam bila učaurena kao moja majka. To mi je uvek smetalo i sećam se jedne rečenice kada je moj pokojnji otac rekao: „Neno, ajde idemo u bioskop“, „Ne mogu, mrzi me“. Prosto je bila tako inertna i nije… ali je pružila zaista, zaista mnogo ljubavi bratu i meni i ne znam koliko mi je puta u životu rekla jednu rečenicu, ona je sada već vrlo stara, u domu je za stara lica, ali stalno ponavlja jednu rečenicu i dan-danas: “Ti nemaš pojma koliko sam ja tebe želela” – priča Jelena koja ističe da je i “brata volela podjedanko majka, voli ga i danas, ali je želela devojčicu”.

– Prvo je želela devojčicu, to mi stalno ponavlja, tako da nekako, eto, meni je negde žao što moja mama nije aktivnije živela, kako bih vam rekla, što nije imala više vremena, što nije sebi posvećivala više vremena, ali je prosto bila tog kova i verovatno takvog vaspitanja. E sad, to je ono u čemu se nas dve razlikujemo – kaže iskreno Jelena koja je bila tatina miljenica.

Bila je odličan đak

Jelena je tokom školovanja kaže obožavala knjigu i književnost, osvajala je nagrade na republičkim takmičenjima u literarnim sastavima.

U to doba Jelena je kaže bila vrlo društvena ali ističe da je dansas drugačije.

– Vrlo sam bila društvena, daleko više nego danas, na primer. Danas sam više usamljenik, mislim da je to i zbog pisanja, ali, jako sam bila onako popularna u društvu. Uvek sam, sad smo nedavno imali 40 godina od osnovne škole, od male mature i onda je jedan moj drug rekao: „Ko će iz prvog puta da pogodi, ko je uvek bio vođa na ekskurzijama“. I onda svi, naravno, se okrenu, upere prst u mene. Tu sam pocrvenela jer uvek sam pevala, uvek sam im glumila… I vrlo često sam znala da ni iz čega u nekom razgovoru počnem da recitujem „Tatjanino pismo Onjeginu“. Pa su me onda u Karlovačkoj gimnaziji zvali Antigona jer sam uvek tako nešto dramila, ali sam uvek bila optimistična, nasmejana i nisam bila sklona trčarenju, ogovaranju. Nisam zavidna, jedino što ne trpim, ni dan danas, zato što sad sam mnogo trpeljivija nego ranije i strpljivija, strpljenija, izvinjavam se, ali, ne trpim nepravdu. Nekoliko puta u životu mi je naneta nepravda i to sam baš, baš teško podnela – kaže Jelena koja se osvrnula na prvu nepravdu koja joj se dogodila.

– To je zapravo kasnije bio i okidač, odnosno, ne to direktno, nego očeva želja da napišem knjigu jer sam, ali su tada nagrade bile, ono, metar knjiga o Titu, metar knjiga o Kardelju. I tako neka omladinska putovanja – kaže Jelena koja je u školi bila odličan đak, u gimnaziji takođe, ali i kao student:

– Imala sam samo jednu šesticu iz opštenarodne odbrane i društvene samozaštite, a završili sam jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik.

„Ja sam je sačekala posle škole i razbila joj nos“

– Prva nepravda se desila u školi. To je jedan jedini put, čini mi se, u mom životu, da sam, ja nisam konfliktna ličnost, ali da sam reagovala agresivno. Drugarica mi je… Dogovor je bio, pošto sam ja uvek bila bolja iz knjiženosti, a ona iz matematike i kraj školske godine je bio, imali smo pismene zadatke i ja sam njoj uradila kompletan pismeni iz srpskog jezika, srpsko-hrvatskog u ono vreme. I onda je došao pismeni iz matematike i ja neka dva, tri zadatka znala, ova dva ne znam. I ja daj mi, daj mi, daj mi, daj mi i ona me izignoriše potpuno. I to nije kraj. Ne bi to bilo ništa strašno, nego, kada smo došli i taj profesor se pojavio sad, posle četrdeset godina, onda smo evocirali uspomene, zato sam se toga setila, kada smo došli, on kaže: “Au, Jelena, tri plus, pa ide na tablu pa da odgovaraš za četvorku”. A imala sam sve petice, onda bi mi kao nastavničko veće poklonilo da budem vukovac. I ja sad joj tresem se, stvarno nisam matematičar, izađem na tablu i ona se javi i kaže: “Ali ona je prepisala”. I znate, to je četrnaest godina uzrast… I on kao: “Kako je prepisala?”, “Pa Boba…“, ne znam, „Drug joj je dao…”. I ja u tom trenutku nisam mogla da verujem da je neko u stanju tako nešto da uradi, neko kome sam ja pomogla. I ovo sad prvi put javno pričam i verovatno će me neko i osuditi zbog toga. Ali, pošto je ovo terapija, evo, prvi put to u životu javno izgovaram, ja sam je sačekala posle škole i razbila joj nos.

Na konstataciju profesorke Slavice Đukić Dejanović da je to bila heteroagresija, Jelena nastavlja:

– Jer toliko me je zabolala ta nepravda, zbog čega si mi sad to uradila. Mislim, zbog nje nisam bila Vukovac. I dan-danas je sretnem. Javimo se, u Novom Sadu živi, ali, ništa više od toga.