Najbolje vreme da kažete da vas nešto muči ili vam nešto smeta, odnosno vređa vas je sada. Tek u tom trenutku moći ćete da se izrazite najboljim rečima, pre nego što preterate i na kraju se naljutite, što u osnovi ne želite.
Postoje oni koji misle da je korišćenje adekvatne asertivnosti isto kao biti težak ili čak sebičan. Pa, samopotvrđivanje bez agresije je ipak najefikasnije ponašanje za odbranu naših ličnih i emocionalnih prava.
“Smeta mi što upadate u moje lične prostore, to me boli. Smeta mi i branim se tako da znate moje granice, onu granicu koju ne smete preći ako vam je zaista stalo do mene.”
Jedan aspekt koji treba uzeti u obzir, a koji članci kao što je onaj koji se pojavio u listu „The Guardian“ obično ne odražavaju, jeste potreba za razvijanjem asertivnosti već u školskom i univerzitetskom kontekstu.
Asertivno dete, učenik ili odrasla osoba je slobodnija, poštovanija i srećnija osoba.
Reći ono što nas muči: pitanje ličnog dostojanstva
Nešto radoznalo se dešava u našem lepom jeziku: započinjanje rečenice ličnom zamenicom “ja” često sugeriše određeni ponos.
Međutim, na engleskim jezikom niko se ne iznenađuje kad čuje fraze poput “Ja osećam (I feel)”, “Ja verujem (I believe)”, “Ja trebam (I need)…”
Čak i ako prvo lice ne koristimo baš uobičajeno, dobro je biti svestan svojih prava kad god komuniciramo s nekim.
Pitanje je dostojanstva, a dostojanstvo uvek treba da stoji iznad straha, brige da ne budemo voljeni ili straha da nećemo biti ono što drugi očekuju od nas.
Praktikovanje asertivnosti deo je dobrog samopoštovanja, to je čvrsta sposobnost da znamo da se reafirmišemo u vrlo složenim društvenim kontekstima u kojima trenutno živimo.
Takođe je jasno da ne možemo delovati agresivno, polažući svoja prava kao da živimo u džungli. Ključ leži u ravnoteži, poštovanju, znanju kako se to radi.
(ddl.rs/pixabay)
Dodajte komentar