Teško je prisetiti se kako je izgledao život kada nam internet nije bio nadohvat ruke, pametni telefoni u džepovima, a laptopovi na svakom stolu. Danas, naši mozgovi ubrzano rade kako bi se prilagodili digitalnom dobu. Naučnici koji se bave proučavanjem kognitivnih procesa kažu da je vreme koje provodimo ispred ekrana promenilo način na koji čitamo i razumemo. Surfovanje internetom smanjilo je raspon naše pažnje i strpljenje, a takođe utiče i na naše pamćenje.
U jednom od novijih istraživanja, ispitivači su postavljali ljudima pitanja koja se mogu naći u kvizu. Polovini je bilo dozvoljeno da koristi gugl, a drugoj polovini nije. Zatim, u drugoj polovini ispitivanja, dobili su lakša pitanja, i mogli su da biraju da li će koristiti gugl ili ne, kako bi odgovorili na njih. Standardno, zar ne? Ali, oni koji su koristili internet da odgovore na prvu grupu pitanja, imali su problema da na pitanja iz druge grupe odgovore oslanjajući se samo na svoje znanje i pamćenje. Trećina ispitanika nije čak ni pokušala sama da odgovori, već su odmah posegnuli za guglom.
„Ranije smo pokušavali da se nečega prisetimo, ali sada se i ne trudimo”, kaže doktor Bendžamin Storm, koji vodi istraživanje. „Više informacija nam je dostupno putem mobilnih telefona i sličnih uređaja, i zato se sve više i više oslanjamo na njih u svakodnevnom životu.”
Naravno, internet je doneo mnogo toga dobrog u svetu. Međutim, uzimajući u obzir skorašnja saznanja, moramo istaći i nekoliko poremećaja za koje stručnjaci krive našu opsesiju digitalnim svetom.
Nomofobija
Neki ljudi se plaše paukova, neki visine, a neki se, bez razloga, plaše klovnova. Spisak fobija je dugačak, i 2012. godine na taj spisak dodata je nomofobija („No Mobile Phobia”). A to je osećaj panike u trenucima kada smo udaljeni od našeg telefona ili tableta. U Velikoj Britaniji, 73% ispitanika reklo je da oseća paniku kada ne znaju gde im je telefon. Kod 14% ispitanika ta panika je prerastala u očaj. Istraživanje ovog straha je još uvek novo i zato je teško reći kako nomofobija dugoročno utiče na naše zdravlje. „Možda ljudi koji pate od nomofobije imaju duže veze”, nagađa Pjerkarlo Valdesolo, za časopis „Sajentifik Amerikan”. „Možda su zadovoljniji u životu. Možda imaju uspešniji privatni život. Možda bi trebalo da priznam da je ovo sve ono u šta želim da verujem, i da se nakratko odvojim od svojih uređaja.”
Tehnoferencija
Naša opsesija digitalnim može doneti više od panike, može nam uništiti veze. U jednom istraživanju iz 2014. godine, više od 143 učesnika izjavilo je da je tehnologija prekinula njihovo vreme za odmor, razgovore i obroke sa partnerom. Istraživači su ovoj pojavi dali naziv„tehnoferencija” (nastalo od „technology” i „interference”, eng. ometanje). Nije nas iznenadilo to što je povećana tehnoferencija u korelaciji sa niskim zadovoljstvom u vezama i životu. „Još uvek bismo mogli samo da nagađamo da, zbog onoga što partneri doživljavaju kao ometanje zbog tehnologije, njihova veza ispašta, pogotovo ako su ta prekidanja česta”, kaže Brendon T. Mekdanijel, jedan od autora ispitivanja. Može biti još gore. Drugo istraživanje pokazalo je da pametni telefoni mogu uticati na naš seksualni život. Iznenađujiće veliki broj ispitanika, čak 40%, izjavilo je da je odložilo seks zbog telefona. Neki žure kako bi se javili na telefon ili kako bi pogedali obaveštenja. „Ja bih proveravala Fejsbuk, a on sportsku aplikaciju dok smo u krevetu”, izjavila je jedna učesnica. „Onda shvatimo da bukvalno sedimo zajedno u krevetu, ali smo u potpuno drugačijim svetovima.”
Fantomsko zvono
Fantomsko zvono, i „ringzajeti” („ringtone”, eng. zvono i „anxiety”, eng. nervoza) su nove reči u našem rečniku, zahvaljujući sveopštem prisustvu vibracija i zvukova mobilnih telefona. Ove reči označavaju umišljanje da vam telefon zvoni (još preciznije, vibrira) kada, u stvari, nije tako. Dejvid Larami, klinički psiholog u Los Anđelesu, izučavao je ovu pojavu za svoju disertaciju. Ispitao je 320 učesnika koji koriste mobilni telefon, i dve trećine njih reklo je da je iskusilo ovu pojavu fantomskog zvonjenja. To jest, da su mislili da im telefon zvoni, kada nije zvonio. „Ova pojava ukazuje na našu povezanost sa telefonima”, kaže Larami za časopis „Vajerd”. Šta prouzrokuje ovaj čudni fenomen? „Ono što se dešava, mislim, je to da, kao što odeću osećate na koži i time aktivirate receptore, slična aktivnost javlja se pri vibriranju telefona i pokreće „učenje pravilom asocijacije”, i zbog toga nam se priviđa vibriranje telefona”, kaže Slimen Bensmaja, sa Univerziteta u Čikagu.
Sajberhondrija
Hipohondrija nije novi poremećaj, ali internet je podigao hipohondriju na novi nivo. U najširoj definiciji, sajberhondrija se odnosi na ljude koji sami istražuju i dijagnostikuju sopstvene bolesti na internetu. Svakako, svi smo to nekada uradili. U stvari, jedan od tri Amerikanca izjavio je da je koristio internet za uspostavljanje dijagnoze. Za neke ljude koji su skloni hipohondriji, ovo može biti strašno. Mogu postati neurotični i upasti u guglovu zamku grozničavo čitajući o svakoj mogućoj bolesti u kojoj se javljaju njihovi simptomi. Na primer, ako istražujete o bolu u stomaku, to vas može odvesti do mnogo toga, od trovanja hranom do raka, i gugl vas može ubediti da umirete. U većini slučajeva, rezultati koje dobijete neće biti tačni. Medicinski stručnjaci nisu nimalo srećni zbog ovog samostalnog uspostavljanja dijagnoze, jer može dovesti do pojave novih „simptoma”.
Truman Šou zabluda
Da li ste nekada imali onaj jezivi osećaj da vas neko posmatra? Film „Trumanov šou” iz 1998. godine, prikazuje Trumana Burbanka koji je imao taj osećaj, ali se u njegovom slučaju ispostavio kao stvarnost. Iako je film trebalo da bude crna komedija, nije smešan onima koji pate od zablude Trumanovog Šoua, lažnog osećaja da se njihov život prikazuje na televiziji. Džoel Gold, profesor psihijatrije na Univerzitetu u Njujorku, ustanovio je ovaj poremećaj po prvi put 2003. godine. Iako nije direktno prouzrokovan digitalnim uređajima, zabluda Trumanovog šoua je proizvod životnog stila ispunjenog rijaliti programima i društvenim mrežama. Ove zablude menjaju se vremenom. Tokom pedesetih godina prošlog veka verovalo se da su Rusi mogli da kontrolišu Amerikance putem satelita, sedamdesetih se verovalo da je CIA ubacivala čipove u ljudski mozak. Ove zablude nisu stvarne, ali nisu ni potpuno nasumične. Sastoje se iz delića stvarnog sveta i nerealnog preterivanja.
(redinfoportal)
Dodajte komentar