Kada neko blizak ima depresiju, vrlo je važno da se zna da se ne lupetaju gluposti – to je ono “izađi iz kreveta” ili “istrči krug” – da je to dubok problem, da je potrebna pomoć stručnih lica, da budeš podrška, da pokušaš da ne osuđuješ i da ne deliš savete
Čovek ne može da se uhvati ukoštac sa depresijom ako nema podršku okoline i to je veoma važno. Koliko god da imaš bliske ljude oko sebe, ne osećaš se povezano i drugi ljudi to često ne mogu da razumeju.
Depresija i te kako utiče na odnose sa bliskim ljudima a dodatno što nije klasična bolest koja te napadne, nego način na koji se vidi svet. Bliski ljudi prilično kasno shvate šta se dešava sa članom porodice koji ima problem mentalnog zdravlja, a od njihove reakcije često zavisi kako će osoba nastaviti da se bori.
Jer drugi ljudi najčešće hoće da osobu izvuku nasilno iz toga i onda se ljute kada vide da joj nije bolje, objašnjava Milan Damjanac, psihoterapeut.
„Hoće da ti daju brza rešenja a kada tebi nije bolje, drugi ljudi se osećaju kao spasioci koji su iskorišćeni, a ti sam to ne možeš da uradiš. Onda oni pobesne i nekako se izvuku iz odnosa, napuste te čime samo potvrđuju onu hipotezu ‘da će da te napuste i da ništa nema smisla’. Depresija ima veze sa drugim ljudima, ako nemaš druge ljude, nađeš ‘druge ljude’. Ali moraš prvo da razumeš sebe i šta je ono što ti treba od sveta drugih ljudi, pa da onda nađeš odgovarajuće ljude. Bez drugih ne može da ti bude dobro. To je često zabluda danas – nema izlečenja bez drugih ljudi. Ali ne bilo kojih drugih ljudi već drugih ljudi sa kojima stvarno nešto možeš da podeliš. Za tako nešto moraš malo da razumeš i šta ti treba od drugih ljudi“, pojašnjava Damjanac. Problemi mentalnog zdravlja nemaju kliničku sliku kao drugi zdravstveni problemi, kada te ujede pauk ili imaš dijabetes.
Kod depresije postoji neka vrsta diskrepance između viđenja sveta i onoga što svet zapravo jeste.
„Uvek je simptom toga da se ono što sam ja i što želim da dobijem i način na koji vidim svet razlikuje od onoga što svet meni šalje kao poruku. I svet postaje strašno mesto baš zato što u njemu nema mesta na način na koji sam ja to želeo. To jeste gubitak smisla ali tako da se moj smisao ne poklapa sa onim što se dešava napolju. Depresija često može da bude indukovana raznim stvarima, traumom, kao reakcija na neki gubitak. A to može da bude stvaran ili zamišljen gubitak, kada stvarno izgubiš nekoga ili da izgubiš sebe, ideju kakvi su ljudi oko tebe. U svakom slučaju je depresija svest o tome da dođe do neke vrste očaja, da nema dovoljno tebe u tvom životu, da ne možeš da se osloniš na sebe, a ni na druge ljude.“
Zato, dodaje, depresija mora da se tretira kao simptom iza kojeg mogu da stoje različite vrste problema koji se na različite načine rešavaju. Ono što sigurno jeste, to je da se ne rešavaju time što će neko da ‘otrči oko Marakane’ ili’ ustane iz kreveta’, kako okolina koja ne prepoznaje i ne razume depresiju ume da savetuje. To nije neko trenutno stanje, već stanje očaja, gubitka vere u sebe i neuklopivosti psihičkog sistema i onoga što svet jeste, stanje koje drugo traje i na kraju dovede do toga da se oseća jedna vrsta praznine. I zbog te praznine osoba je nekako udaljena od sebe, od drugih ljudi, može da se depersonalizuje, čak da ne oseća svoje telo.
Ono u čemu se greši kod nas jeste da se depresija poistovećuje sa slabošću sa kojom nema nikakve veze, već sa tim da mi ne znamo kako da prevladamo različite stvari, nemamo alate i ne znamo kako, kaže Damjanac. „Mi na Balkanu imamo pojavu subdepresivnih ljudi, ljudi kod kojih se ne vidi da su depresivni, pogotovo kod muškaraca je to često jer oni prvo kroz bes izražavaju depresiju. Da bi ostali jaki, moraju da besne a u stvari su depresivni i duboko nesrećni. I to može da se poveže sa nekim nezadovoljstvom i prazninom koja ne može da se prevaziđe.“
„Kada neko blizak ima depresiju, vrlo je važno da se zna da se ne lupetaju gluposti (to je ono ‘izađi iz kreveta’; ‘istrči krug’), da je to dubok problem i da je potrebna pomoć stručnih lica, da budeš podrška, da pokušaš da ne osuđuješ i da ne deliš savete – što je veoma važno (ne sme da se govori ‘moraš’, ‘da ti bude bolje’, ‘hajde probaj ovo’…). Jer je nekome velika stvar što je uopšte ustao u kreveta“, upozorava Damjanac.
Kada su u pitanju partnerski odnosi, važno je i da partner koji pruža podršku ima mogućnost da ispolji sopstvene emocije, strah, tugu ili iscrpljenost, na način koji neće učiniti da se druga strana oseća krivom, navodi Iva Branković, sistemska porodična psihoterapeutkinjama u tekstu za „Velike priče“.
„Tetošenje partnera koji ima problem mentalnog zdravlja je takođe pogrešan pristup jer partnerski odnos ne treba da se pretvori u odnos negovatelja i pacijenta. On treba da ostane odnos dveju ravnopravnih osoba koje su zajedno suočene sa izazovom koji ih različito pogađa, a zove se depresija.“
Poslednji izazov koji depresija donosi u partnerski odnos jeste strepnja od budućnosti, jer ako se depresivna epizoda desila jednom, ona se može desiti opet i to je nešto sa čim takođe treba računati. To je, kako kaže, pitanje šire slike, i potrebno ga je prvenstveno sa sobom otvoriti. „Da li smo, kad smo se zavetovali na ‘i u dobru i u zlu, i u bolesti i zdravlju’, imali na umu da i ovo može da se desi i da li možemo to da podnesemo?“
Pravo pitanje je da li zaista možemo da prihvatimo da pored sebe imamo osobu sa kojom ćemo ponovo prolaziti kroz težak period i da li želimo da živimo s tim, a to su strašno teška pitanja na koja nema tačnih i pogrešnih odgovora.
„Ukoliko smatramo da situacija prevazilazi naše mogućnosti, okrenuti se i otići je više fer nego ostati iz osećaja krivice, odgovornosti ili ideje ‘šta će svet da kaže ako ga/je sad ostavim?’. Ukoliko se sa osobom koja ima problem mentalnog zdravlja ostane iz ideje samožrtvovanja, postoji veliki rizik da će se prema njoj razviti bes i rezigniranost. To je dugoročno mnogo štetnije po oporavak nego trenutno osećanje tuge, koje bi joj izazvao gubitak partnerskog odnosa, koji to zapravo nije“, mišljenja je Iva Branković.
Ljudi misle da mogu da se izvuku iz depresije bez podrške drugih ljudi, ali to nije tačno, naglašava Damjanac. „Mi smo depresivni jer nešto ne dobijamo, pa smo hronično deprimirani od nečega. Potrebna je ljubav, podrška, bliskost… Ako toga nema, baš zbog toga što mislite da svet nije ono što jeste, javlja se zjapeća praznina i treba vremena da čovek može da razume sebe i na koga može da nakači svoje potrebe.“
Veliki je to izazov za porodicu jer ljudi osećaju krivicu, potrebu da pomognu, pa se onda ljute što ne ide kako bi trebalo, a isto je i u partnerskom odnosu. Kada se živi sa nekim ko je depresivan, vrlo je važno razumeti gde je tvoje ograničenje. Ti si tu da čuješ, da razumeš, ali nisi tu da pomažeš nego postoje stručna lica koja to rade.
„Ljudi greše jer uzimaju na sebe da popravljaju te ljude i onda se u besu i nezadovoljstvu to pretvara u hladnoću i na kraju izlaze iz odnosa čime potvrđuju tezu da to ne valja. Potpuno je okej da kažeš ja ‘sam tu da te čujem i razumem ali ne mogu da ti pomognem, postoje stručna lica’“, naglašava Damjanac. Kad je depresija u pitanju, u krajnjoj liniji potrebna je i želja osobe da pomogne sebi i vrlo često postoji odgovornost sa druge strane. Depresivne osobe, pogotovo kada su mlađe, traže od drugih da preuzmu odgovornost i urade nešto za njih što oni ne mogu. I zato je važno ići kod stručnih lica.
Izvor: PressSerbia/Nedeljnik
