Sva ljutnja, reakcije, grubost i kritikovanje, istinski su pokazatelji patnje.
Reč je o umeću da uvrede ne doživimo lično. Kako biste savladali to umeće, treba osvestiti da je svaka izjava, akcija i reakcija drugih rezultat njihovog životnog iskustva. Drugim rečima, većina ljudi govori i čini stvari iz svojih strahova, zaključaka, samoodbrane i pokušaja da prežive. Većina uvreda, čak i kada su upućene direktno nama, nemaju s nama nikakve veze.
Obično se radi o njihovim iskustvima, naročito onim najranijim, koje su doživeli u sličnoj situaciji. Emocije, želje i fantazije u neprestanom su pokretu. To neprestano pokretanje unutrašnjeg psihičkog života nazivamo psihodinamskim radom. Psihodinamsko razumevanje ličnosti otkriva nam da naše misli, osećaji, želje i fantazije utiču na naše ponašanje, pokreću ga i menjaju. Pojedinac koji želi da živi produhovljeno mora da razume da je psihologija jednako duhovna koliko je i molitva. Štaviše, reč psihologija doslovno znači promišljanje ili rasuđivanje o duhu ili duši.
Gotovo ništa nije lično. Čak ni kada je reč o najbližima, suprugu, deci i prijateljima. Svi plivamo u projekcijama i filterima međusobnih životnih iskustava i često smo sporedni likovi, šahovske figure života na koje naši bližnji imaju određene reakcije. Nemojte to doživeti kao dehumanizaciju života ili umanjivanje osećaja unutar odnosa, ali često su uvrede samo nesporazum.
Grube reakcije pokazatelj su patnje
Kada prihvatimo ovu ideju, stvaramo više prostora za intimnost, a manje za patnju. Kada osvestimo da smo tek osoba koja se našla na pravom mestu u pravo psihodinamsko vreme da netko kaže ili učini nešto – ne moramo to shvatiti lično. Da se nismo mi tamo nalazili, verovatno bi se našao neko drugi.
Ovo nam daje slobodu da se odmaknemo od reakcija ljudi koji nas okružuju. Koliko često se uvredimo zbog nečije izjave, umesto da osvestimo da tu osobu nešto muči? Svaki put kada se uvredimo, data nam je prilika da širimo dobrotu prema osobi koja je nesrećna – čak iako tako ne izgleda na prvi pogled.
Sva ljutnja, reakcije, grubost i kritikovanje, istinski su pokazatelji patnje. Kada im ne pružimo šansu da se “zalepe” na nas, nešto se menja u svetu. Ne moramo čak ništa ni reći. Zapravo je i bolje ne reći ništa.
Ljudi koji pate iznutra, ali to ne pokazuju, obično nisu spremni čuti da pate. Ne moramo biti terapeuti svojima bližnjima, samo moramo da razumemo situaciju i nastavimo dalje. Ako ništa drugo, poštedećemo sebe patnje, a učinićemo nešto i da svet postane bolji.
Našu vrednost ne određuju tuđe reči
Nemojte ovo shvatiti kao dozvolu da vas neko povredi, zanemaruje ili iskorištava. U pravom saosećanju nema mesta za bilo kakvu štetu prema nama. Ali kada osvestimo da ništa nije lično, čuda počinju da se događaju. Mnogi “zlostavljači” počinju da nestaju iz našeg života. Kada postanemo svesni, navodno zlostavljanje postaje moguće jedino ako poverujemo u tuđe reči. Kada smo sigurni da ništa nije lično, nećemo se osećati zlostavljano.
Možemo reći: “Hvala ti što si to podelio sa mnom”, i nastaviti dalje. Nećemo se “zakačiti” na tuđe reči kada znamo da one nemaju veze s nama. Kada znamo da našu vrednost ne određuju tuđe reči, dela ili uverenja, svet možemo početi da posmatramo malo manje ozbiljno. Ako je nužno, možemo se samo udaljiti bez potrebe za stvaranjem još više patnje ili uveravanja nekoga da mi uistinu jesmo vredni.
Velik je izazov živeti srećno bez obzira na tuđe reči, dela, mišljenje ili uverenja. Umeće da ne shvatimo uvrede lično, jedna je od mnogih veština. Iako će vam za usvajanje ove veštine možda trebati čitav život, ona je zaista jedna od najvažnijih tajni srećnog života.
(lovesensa)
Dodajte komentar