Hipoteza o broju otkucaja srca kaže da postoji određen, konačan broj otkucaja koje je srce jednog živog bića u stanju da napravi u toku životnog veka pre nego što se jednostavno zaustavi.
Ona je zasnovana na brojnim idejama, određenim činjenicama, ali ne i na neospornim naučnim dokazima zbog kojih bi svoje ime promenila iz „hipoteza“ u nešto drugo. Jedan od „dokaza“ koji se navodi je taj da manje životinje obično imaju visok puls koji odgovara ubrzanom metabolizmu i kraćem životu. Drugi, onaj za nas bitniji, je da sportisti i fizički aktivne osobe imaju niži puls u mirovanju i da po pravilu imaju tendenciju da žive duže od onih neaktivnih.
Ako pročitate ponovo poslednju rečenicu shvatićete zbog čega je sve ovo još uvek samo teorija.
Naravno da fizički aktivne osobe žive duže.
One imaju i niži procenat masti, jače srce i krvne sudove, manje su pod uticajem stresa, imaju veću zapreminu pluća, a neretko i zdravije životne navike. Ovako posmatrano, lako je doći do zaključka da je niži puls posledica zdravog i aktivnog života, na isti način kao i očekivana dugovečnost, i da su te dve stvari verovatno povezane ali ne obavezno i uslovljene.
Površno poznavanje ove teorije dovodi i do nekih tragikomičnih tumačenja, kao onog da se ne preporučuje fizička aktivnost jer tokom nje dolazi do podizanja pulsa, te se na taj način zapravo dodatno „troše“ otkucaji koji su nam preostali. Ovo je čista posledica kratkoročnog načina posmatranja stvari.
Dugoročno, vaš puls u mirovanju će se pod uticajem treninga spustiti, odnosno biti dodatno niži preostalih 23 sata dnevno tokom kojih ne trenirate, i zapravo vam „uštedeti“ otkucaje. Posmatrano ovako, fizička aktivnost nije potrošnja već ulaganje u sebe i svoj životni vek. Naravno, pod uslovom da je ova naučna teorija ispravna.
A da li je ispravna pokušali su da otkriju danski istraživači studijom objavljenom pre nekoliko nedelja u časopisu „Srce“.
Oni su više od trideset godina (od 1970. do 2001.) pratili smrtnost učesnika eksperimenta koji su na njegovom početku bili srednjih godina i izmeren im je maksimalni aerobni kapacitet kao pokazatelj kondicije i nivoa fizičke aktivnosti. U toku eksperimenta (dosta kasnije doduše, 1985.) učesnicima je izmeren i broj srčanih otkucaja u mirovanju, i na taj način su se stvorili uslovi da se utvrdi eventualna uslovljenost između tog broja i smrtnosti, a da se rezultati kontrolišu za kondiciju, odnosno da se fizička aktivnost isključi kao faktor.
