Putovanje brodom za krstarenje mnogima je životni san, dok osoblje koje na njima radi ima različite utiske.
Spisateljica Šeron Vo (39) živi i radi u Južnoafričkoj Republici, ali je oko šest godina radila na brodovima za krstarenje. Otkrila je da život na brodu definitivno izaziva zavisnost, ali postoje i neke prilično jezive tajne.
Šeron je za jednu kompaniju radila od 2009. do 2010. godine kao koordinator grupe, a u drugoj od 2013. do 2018. kao menadžer za zabavu na brodu za krstarenje.
– Život na kruzeru je veoma zarazan i nikada ne isključujem mogućnost povratka. „Apsolutno sam volela svoj posao i uživala sam da budem voditeljka zabave jer je moj posao uključicao žurke skoro svako veče“, rekla je Šeron za The Sun.
Tokom većeg dela putovanja, delila je kabine sa kolegama, što je rezultiralo mnogim zanimljivim pričama i iskustvima.
– Radila sam na osam brodova i morala sam da delim kabinu sa njih šest. Jednom sam imala cimerku koja bi pozvala svog dečka na prenoćište, a da mi nije rekla. Svaki krevet je imao zavesu za privatnost. Bilo je situacija kada sam se presvlačila i onda odjednom shvatila da je iza njene zavese čovek koji bi svakog trenutka mogao da iskoči ili da me možda posmatra – rekla je Šeron i dodala da je uobičajeno da se osoblje zabavlja i podržava romantične veze, a polno prenosive infekcije koje su delile bile su za njih značka časti, poput ordenja.
– Možda mislite da su polno prenosive bolesti dragoceni kolekcionarski predmeti. Međutim, znam dosta ljudi koji su upoznali svoje supružnike dok su radili na kruzerima. Mnogi od njih su i dalje veoma srećni u braku koji traje godinama – kaže Šeron.
Iako su romantični susreti među osobljem dozvoljeni, romantični susreti sa gostima su strogo zabranjeni.
– To definitivno nije bilo dozvoljeno, ali ponekad je bilo takvih situacija. Da vas uhvate, dobili biste otkaz – otkrila je Šeron i dodala da je život na kruzeru dobar način da se uštedi jer se većina troškova pokriva na brodu.
– Kada smo se ukrcali, većina stvari je bila pokrivena, kao što su hrana, smeštaj i medicinski troškovi. Ako smo imali sobarice, ostavljali smo im napojnicu, ali to je zavisilo od čina koji smo imali na poslu. Mogli bismo da uštedimo ostatak plate, potrošimo na hranu, prevoz ili druge stvari kada pristanemo u luci – kaže Šeron.
Tokom svojih krstarenja, posetila je niz neverovatnih mesta, uključujući Bahame, Bermude, Kanadu i Norvešku. Ali nije sve bilo glamurozno.
– Na svakom kruzeru imamo mrtvačnicu i zatvor, a koristili smo ih mnogo češće nego što ljudi misle. Ljudi često umiru na kruzerima, najčešće prirodnim uzrocima, odnosno srčanim udarima. Bilo je i nekoliko samoubistava. Brodovi za krstarenje imaju protokol za sve situacije. „Često, ako bi neko iznenada umro, premestili bismo ga u mrtvačnicu i obavestili porodicu, a većina gostiju ne bi imala pojma“, kaže Šeron.
Tokom putovanja morali su da se bave i gostima koji su imali problema sa zakonom.
– Na brojnim putovanjima u SAD gosti nisu morali da imaju pasoš, već su mogli da putuju samo sa vozačkom dozvolom. Često su imali pogrešnu percepciju da to znači da mogu da prekrše uslovnu slobodu i da se izvuku. Kada smo se vratili u američku luku, hapšenja su bila prilično česta – prisetila se Šeron.
U međuvremenu, gosti koji su propustili ukrcavanje u pristaništu ostali su tamo.
– Ovo je vrlo uobičajeno. Postoje određene situacije u kojima će brod čekati goste ako se ne ukrcaju na vreme. Ali često bismo ostavljali goste. U svakoj luci postoji lučki agent koji pomaže gostima koji su ostali da se dogovore da dočekaju brod u sledećoj luci ili da ih pošalje kući, kaže Šeron.
Bilo je i situacija kada su pretile ozbiljne pomorske katastrofe.
– Tokom mog prvog ugovora, dok je moj brod izlazio iz luke, jak vetar nas je oduvao u drugi brod. Bio sam svestan da je iza mene brod nedaleko od mog, ali sam mislio da je između nas pristanište. Onda sam čuo kako neko viče ‘Sudarićemo se!’ Devojka ispred mene je pogledala kroz prozor, vrisnula i skočila od mene preko stola za goste. Okrenuo sam se, video šta se dešava i uplašio sam se za svoj život. Pao sam preko stola dok su se brodovi sudarili. Iako je to bio sudar u branik, bio sam ubeđen da ćemo potonuti. Nakon što su ronioci pregledali trup, nastavili smo put sa nekoliko ogrebotina i udubljenog metala – ispričala je Šeron svoje iskustvo.
Pre nego što je radila na brodu za krstarenje, studirala je glumu, ali je želela da radi na krstarenju nakon što je jednom putovala sa svojom majkom.
– Njen san je bio da ode na krstarenje i uspeli smo da nađemo dobar brod. Kada sam otkrila da postoji posao posade na kruzeru i da neko može biti plaćen da zabavlja ljude dok putuje svetom, odmah sam otišla da se prijavim. Prestala sam da radim na brodovima za krstarenje da bih bila sa svojom porodicom dok je moj otac bio u terminalu stadijum raka. Onda je došla pandemija, pa povratak nije bio opcija dugo vremena. Sada radim kao autor i putopisac za razne publikacije pored pisanja sopstvenog bloga The Sharonicles – zaključila je Šeron.
(24sedam.rs/pixabay)
