Uoči premijernog prikazivanja “Heroja Halijarda”, njegov reditelj, scenarista i glumac Radoš Bajić razgovor za TV Ekran počinje upravo pričom o tome kako je nastao film njegove karijere.
Poslednjih pet godina utkao je u stvaranje ovog dela, a podršku da pred kamerama rekonstruiše važan događaj iz Drugog svetskog rata dobio je kako od bliskih saradnika, tako i od impozantne glumačke ekipe. Dok ističe kako ponosan spreman da čuje i sud publike, Bajić evocira uspomene na prekretnicu u karijeri, kada je kao rezultat njegove velike borbe nastala serija “Selo gori, a baba se češlja”.
Može li trema da ide ruku podruku s vašim godinama iskustva?
– Veoma sam miran jer sam bio u privilegiji i retkoj prilici da pet godina radim na filmu koji sam želeo da snimim. U svim fazama rada, od pisanja scenarija do finalne montaže i tonskog miksa, imao sam oko sebe najbolje saradnike, koautore, filmske radnike, sjajne kolege glumce s kojima sam bio u potpunom posvećenju i kreativnom naporu da snimimo film kojim se svi ponosimo.
Čini se da se više tako dugo i studiozno ne pripremaju filmovi kao što to vi radite. Znači li to da ne odstupate od svojih principa ili su tematika ove ratne drame i impozantna i brojna glumačka ekipa diktirale i temeljan rad?
– Tačno je da svoje projekte dugo i temeljno pripremam. Narod kaže brzo i kuso. Potrebno je vreme za sve faze rada u profesionalnom produkcijskom procesu. Sitkomi se snimaju preko kolena – za ozbiljan i veoma zahtevan film kakav je “Halijard” potrebni su vreme i novac. Sa sredstvima koja nisu bila mala, ali ipak i vrlo ograničena, u veoma teškim uslovima jer se radi o filmu koji je epoha, uspeli smo da napravimo respektabilno filmsko delo, u šta će se uveriti i neverne Tome.
Stiče se utisak da vi lako okupite fantastičnu glumačku ekipu. Da li vam je u tome ovoga puta pomogla i sama tema, da je svi ti glumci od Lauševića pa nadalje otrgnu od zaborava?
– Režirati glumcu kakav je Žarko Laušević je velika čast. Mnogi koji su videli “Halijard” smatraju da mu je uloga Koste antologijska i najbolja u karijeri. Uistinu, imao sam vrhunsku ekipu najboljih glumaca iz Srbije i regiona, koju sam veoma pažljivo birao jer je poznato da se u kastingu vrlo mučim i teško donosim odluke. Bog me je pogledao pa smo uspeli da angažujemo veliki broj veoma dobrih američkih i engleskih glumaca, s kojima sam takođe odlično sarađivao, poput Stivena Mura, Pola Klesa, Kevina Majkla Klarka i Skota Aleksandera Janga.
Neprijatnost koja se desila u Sarajevu na festivalu kao da je dodatno pomogla da se film promoviše. Jeste li naučili da se kroz život nosite s nepravdama?
– U životu me samo putarski valjak nije gazio. Ujdurma koju su aranžirali u Sarajevu je direktan atak na slobodu umetničkog izražavanja i motivisana je primitivnim nacionalšovinističkim razlozima i mržnjom prema svemu što je srpsko. Žalim veoma zbog svega što se “Halijardu” desilo a da niko film nije ni video, ali je tačno da nam je to zlo donelo neočekivani marketing i integraciju srpskog etničkog korpusa, zbog čega možemo očekivati da naš film bude veoma gledan.
Zašto ste sebi birali ulogu ludog Gojka?
– Gojko ludi je beskućnik u vihoru rata koji mu je odneo najmilije. On ima samo svoju harmoniku, koju rasteže dok prišljamčen tabana za vojskom. Uloga nije velika, ali je veoma snažna i u glumačkom smislu atraktivna. Iskreno sam se borio da ne igram ništa u “Halijardu” jer je zadatak koji sam imao kao reditelj, scenarista i globalno prvi čovek i general projekta u celini bio pretežak. Međutim, na šest meseci pred snimanje nisam imao kud. Nisam imao glumca koji bi igrao Gojka Ludog.
Da li je istina da vas je nekoliko glumaca odbilo za taj lik i da li je najteže da sami sebi birate rolu?
– Kandidati su bili Nikola Kojo i Raša Bukvić, koji zbog drugih poslova nisu mogli da puste brade, na čemu sam insistirao. Kolega Nebojša Ljubišić je čak snimio i jednu scenu kao Gojko Ludi. Ali kada sam doneo odluku da Nebojši poverim ulogu đenerala Draže, što se ispostavilo da je odlična podela, jasno je bilo da mi ne preostaje ništa drugo nego da puštam bradu i da odigram tu ulogu – na koju vidim da ljudi sjajno reaguju.
Kako se sećate snimanja svoje prve uloge, pilota Dalibora, i da li vam je išta od tog filmskog znanja iz “Partizanske eskadrile” značilo pri stvaranju “Halijarda”?
– Ta dva projekta se ni po čemu ne mogu uporediti i nemaju ništa zajedničko. “Eskadrila” je šarena laža, partizanska bajka ili kaubojac koji nema ni milimetar uporišta u istorijskoj istini. Ne odričem se uloge Dalibora u svojoj glumačkoj mladosti jer je to film koji je sniman da zabavi, da relaksira mase – kao i da održi u trendu propagandu o neuništivosti i ispravnosti komunističke ideologije. “Halijard” je nešto potpunu drugo, a osnovna razlika je da je inspirisan događajima koji su se stvarno desili, kao i da se oslanja na proverene i tačne istorijske činjenice. Jer su suvoborski seljaci u leto 1944. godine stvarno spasli 508 savezničkih pilota.
Šta smatrate svojom najvrednijom osobinom koja vam je pomogla da danas budete tu gde jeste? Jeste li skloni da neke stvari pripisujete sudbini ili je iza svega ipak težak rad?
– Rekao bih – i jedno i drugo. Da bi čovek trajao pola veka u ovoj profesiji, potrebno je da bude talentovan i predodređen za ovaj posao. Potrebno je da bude borac, da stalno istražuje, da radi na sebi, da se obrazuje i usavršava, i da bude vredan – što je, s obzirom na moju seljačku japiju jedna od važnih osobenosti koja me izdvaja. Svakako, nekada i sreća igra važnu ulogu.
Recimo, kada ste se 2005. nakon duge pauze odlučili da stvorite seriju “Selo gori, a baba se češlja”, šta vam je bio najveći pokretač? Postoji li recept za stvaranje najgledanije i najrepriziranije serije?
– U to vreme, posle deset godina izgona iz profesije, imao sam snažnu motivaciju da se vratim. “Selo gori” je jedinstven i veliki projekat koji se čoveku desi jednom u životu. On se dogodio kao rezultat moje velike životne, duhovne i egzistencijalne akumulacije, muke, tegobe, iskustvenosti i borbe. A mnogo moram da zahvalim i bogu, koji mi je dao snagu da izguram tako veliku i monumentalnu seriju koja se i danas tako rado gleda.
Toliko ste se kroz svoja dela zalagali za to da se ne zaboravi srpsko selo i njegov značaj, a sami ste prekinuli tradiciju svoje porodice i krenuli u neizvesnu profesiju. Verujete li ipak da snove treba slediti?
– Malo ili gotovo nikada na taj način ne razmišljam o prošlosti. Nisam nastavio da krčim panjeve, da orem i kopam kao moji deda i otac, ali selo kao zavičaj, rodnu kuću i najlepše mesto gde sam nikao – nikada niti sam zaboravio, niti napustio. Mislim da nas snovi pokreću i motivišu. Čovek koji nema snove siromašan je i bez cilja tumara za svojim životom.
Mogu li danas mladi da shvate generacije mnogih od nas koji smo stasavali u nekom mirnijem vremenu bez tehnoloških pomagala i da li je teško biti umetnik na prekretnici između dva veka? Ili je možda u ovom trenutku zapravo i neka draž?
– Jasno je da smo na prekretnici vekova. I to jeste dobar poriv za odgovor umetnosti i stvaranje umetničkih dela. I još je jasnije da je ono vreme koje je iza nas bilo bolje, humanije i ljudskije. Nažalost, postali su taoci ekonomskog i tehnološkog napretka, koji umesto da čoveku učine život lepšim i smislenijim – razaraju vrednosti na kojima je počivalo humano ljudsko društvo.
Da li bismo danas vodili ovaj razgovor da su agenti iz Holivuda pristali na vaš uslov kada vam je nuđen veliki ugovor nakon filma “Atentat u Sarajevu”? Jeste li razmišljali šta bi danas bilo s vašom karijerom?
– Da sam otišao u Holivud, verujem da bi na početku bilo atraktivno, šareno i moguće uspešno. Dok me ne bi potrošili i asimilirali. Ne verujem da bih uradio nešto ozbiljno, jer to nije moj ambijent u kom bih mogao da pustim svoje korenje. Nikao sam ovde, ovde pripadam i kroz prizmu naših vrednosti i naše kulture sagledavam svet oko sebe – zbog toga sam i dobacio kamen s ramena za naše prilike toliko daleko. Tamo ne bih…
Iako ste imali priliku da držite pravog Oskara u rukama, da li vam je teško pala odluka da “Heroji” ipak ne predstavljaju našu zemlju u Americi?
– Što se tiče odluke koji će film predstavljati Srbiju – nažalost, komisija Filmskog centra Srbije koja je tzv. odlučivala samo je sprovela odluku koja je donesena na drugom mestu, o tome koji filmovi ne smeju da budu nominovani. Kad vidim izveštaj Filmskog centra o glasanju, stid me je što sam napravio tako loš film, jer nije dobio nijedan glas?? Jasno je da se radi o kompromisima uslovljenim okolnostima koje vladaju u našem društvu – i šire u regionu. I jasno je da smo svi taoci politike. Država Srbija je ustuknula, zato verujem da sarajevska džamahirija, koja je nedavno na neviđeno napala naš film, može biti zadovoljna – jer “Halijard” nije srpski kandidat za Oskara. Ko vidi dalje od nosa, jasno mu je šta se desilo. Uprkos svemu, filmu koji je kandidovan poželeo sam sve najbolje u pohodu na Ameriku. Bez obzira na to što su autori izabranog filma izjavili da ni oni nisu očekivali takvu odluku i da su bili iznenađeni. Ljudi nisu ni krivi ni dužni, a i iskreni su…
