Oduvek je u slikarstvu najteže biti prepoznatljiv, a opet drugačiji. Zoran Gaši, internacionalni umetnik, pisac i slikar, neko je ko svih ovih godina vešto vlada svim tehnikama kreativnog izražavanja, zadržavajući svoj stil, drugima nedostižan i svojstven velikim umovima, sa enciklopedijskim znanjem i bogatim životnim iskustvom u sebi, bio je raspoložen sa razgovor sa nama povodom njegove najnovije izložbe otvorene prošle subote u kultnoj Galeriji „Štab“ u Beogradu.
- Pretpostavljam da je svakog umetnika neko ili nešto, u mladosti inspirisalo i navelo da krene svojim putem. Koje su to knjige, ličnosti i eventualno mesta koja su uticala na Vas i koja ste na putu Vašeg razvoja sretali, a koji su u medjuvremenu doveli i do nastanka Vašeg najnovijeg ciklusa slika „Vitaminska Ukočenost“ koju je Beogradska publika imala prilike da vidi prošle nedelje?
Zanimale su me različite stvari: ljudi, životinje, predmeti i njihova stvarna ili izmišljena uzajamnost, bajkolikost, basnovitost, razrokost ili telesne mane (u mojoj porodici je bilo puno takvih, ja ih volim i ako davno nisu među živima, rado ih se sećam). Recimo moj deda je na Galipolju izgubio srednji i domali prst desne ruke i desnu stranu stopala od eksplozije. Onako ukrivljen, pozdravljao se čudno za ono vreme. Danas se mnogi fotografišu ili pozdravljaju na takav način. Znao je da dolaze poslednja vremena. Hendikepiran u hodu i pozdravu lako i tečno bi prelazio iz jednog jezika u drugi, pretapao suglasnike a kastre i fathe gutao, kao da sikće, bljuje otrov. A bilo je tu puno otrova.
- Nadovezaćemo se na Frojda i njegovu teoriju gde objašnjava veliki uticaj detinjstva na razvoj čovekove ličnost, samim tim i stvaralaštva. Koliko je Vaše detinjstvo i odrastanje uticalo na Vas da postanete, ne samo slikar, već i pisac?
Frojd o kome me pitate mogao bi da bude paradigma moje paradigmatičnosti, ja sam gipsario, kap po kap u meni i lisicu i gavrana, naravno Ezopa do iznemoglosti i čarobnog Antuntuna, Grigora Viteza. Sve je to uticalo na moje snove gde se ne propada, nego drži za nešto što menja oblike i uticaje.
- Neko je jednom rekao da se dobra dela stvaraju samo dok imamo tople sobne papuče. Da li je za stvaranje zaista potrebno da čovek bude siguran, voljen, da ima podršku i svoj unutrašnji mir da bi stvarao, ili je baš nasuprot tome, potrebno da proživi neko negativno iskustvo, jer postoji teorija i da su ljudi najlepše stvarali kad su teško živeli?
Taj koji je to rekao verovatno je mislio na udoban život, unutrašnji život pun razmene ljubavi. Ako je takav život datost onda on ima veliko iskustvo i posebne vizure i zadatosti. Lagodnosti su velika iskušenja ali i odgovornosti da izgovaraš nešto kao procenu da li ovo valja ili nevalja. Život je jedna velika imaginarna nedoumica. Sve što izustiš brzo i porekneš.
- Posmatrajući sve Vaše radove, stiče se utisak kao da su ih radili različiti ljudi. Najpoznatiji Vaši ciklusi “Živa pećina”, “Vodena bašta”, “Mehur Grada”, “Rezusi Nizije”, “Lentikulari”,… pa sad i “Vitaminska Ukočenost”. Toliko talenata i raznolikosti je netipično za slikara, s obzirom na to da većina teži da izgradi samo jedan stil i bude po tome prepoznatljiva. Šta je ono čemu Vi težite I što mislite da je važno da jedan slikar poseduje?
Cenim i negujem svoj strabizam, zastajem, osluškujem , vidim višestruko. Poslušam ponekog prolaznika, ne znam kome da verujem. Idem za senkama. Senke se udvoje, cure ili lebde.
- Budući da se u najnovijem ciklusu silka bavite, kako ste Vi to rekli „pretapanjem“ iz smrti u život, dakle veoma ozbiljnom i smelom, univerzalnom temom, zanima me da li je za bavljenje time, potrebno da čovek osim velikog znanja, koje neosporno posedujete budući da ste, izmedju ostalog diplomirali Teologiju, da se ipak stekne i jedno ozbiljnije životno iskustvo, i odakle Vam hrabrost, ideja i odlučnost da tako nešto realizujete?
Phil Bosmans kaže: Neke stvari izgledaju kao katastrofa,a one su ipak milosti. Istraživanje smrti je zanimljivo. Šta se sve tu dešava? Nerado se suočavamo sa mišlju da ćemo umreti, baš ja, ne on ili ona, ne ovaj ili onaj, nego baš ću ja umreti. I to je hrabro, ako hoćeš istinu. To je jedina stvarnost koju ne može izbeći nijedan čovek. Sve nas taj trenutak čeka. Ljudi kroz milenijume su na različite načine pokušavali da naslute šta ih čeka nakon smrti. Sigurno je da onda nastaje novo iskustvo. Izlaženje duše iz tela. Suočavanje sa večnošću. Suočavanje sa svojim celokupnim životom. Telo ostaje da se raspada u grobu. Taj trenutak se uvek mistično i, bojažljivo, istražuje, trenutak kada je duša tek izašla iz tela i mogućnost da je taj neko vreme još pored groba u kome je telo. Sledi nastavak života ovog ili onog….dinamika statika….To je fascinantno! Nije sve tako crno-belo sa životom i smrću…Postoji kolorit večnog života. Čak je i zabavno steći to novo iskustvo koje se zove smrt. To se doživljava samo jednom u životu. Smrt će nam obojiti novi život, a te boje mogu da budu nešto novo, čudesno prekrasno baš ovako kako posmatrate slike sada i postavljate pitanja.
- Kakva su Vaša iskustva vezana za Beograd i kako komenarišete publiku i ovdašnju situaciju? Rekla bih da je vreme kada ste predstavili Vašu izložbu, više nego aktuelno, kao svojevrsna opomena da se okrenemo pravim, suštinskim životnim pitanjima.
Beograd, kao i ostali gradovi u Srbiji ima poseban jezik a komunikaciju omeđenu samo deklarativno dobrim namerama. Sve su to restlovi zaslužene etablirane umetnosti. Ipak pačvort nove jadno reciklirane umetnosti, krpi ljude i njihove želje.
- Živimo u vremenu kada bi svi želeli da budu poznati, pa se izmedju ostalog i mnogi potpisuju kao slikari praveći više komercijalna dela, bez velike idejne i likovne vrednosti. Da li je vrednije da svoje stvaralaštvo prilagodjavamo vremenu „površnosti“ ugadjajući ukusima publike, ili pak nastavimo da radimo po svom, budemo ozbiljniji, a da će svako delo naći put do svoje publike, kao što je inače i bio slučaj sa velikim slikarima, čija su dela tek posthumno doživela veliku vrednost i pažnju?
Svako ima pravo da slika šta hoće, kako hoće i koliko hoće. Niko nema pravo da uskrati nekome njegovu likovnu, književnu ili organsku fiziološku potrebu. Pa čak i u Srbiji ima wc-a za svaki spontani nagon. Nezgodno je kada smo stisnuti nadahnućem u ime nekog drugog i za druge i to činimo u gužvi na ulici uz podršku fekalista sa lupom koja uveličava ili minimalizira fekalus. Kad vam sistem dozvoli da izlupamo drugog, možda i pred vama pukne neka nova genijalna stvaralačka vizija. Kao što vidite, to su zakonitosti koje se potiru, ali sasvim dobro funkcionišu.
- Vi ste jedan od retkih slikara koji uspešno, naročito u ovim turbulentnim vremenima, izlaže po bivšim Jugoslovenskim republikama. Kakva iskustva nosite iz regiona i da li možemo očekivati novu izložbu u regionu uskoro?
Ars-memorij koju jedan estetičar promoviše bliska mi je i gotovo srasla u moju kreativnu kontradiktornost. Volim i cenim magiju susretanja i dodira. Predosećam je i radujem joj se.
- Budući da se osim slikarstva, bavite i pisanjem pesama, drama, da imate više objavljenih pesničkih knjiga, kao što su „Očevidac“, „Šta se snima“, „Gramatika užasa“, „Popodnevni pet“, „Fesme i Frirasline“, drame „Korekcija“ i „Radio Psiha“, roman „Kameo“ iz 2011 koji je objavila „Akademska knjiga“Novi Sad, kako biste opisali odnos Vas kao slikara i Vas kao pesnika? Da li se poznaju medjusobno i u kakvom su odnosu Zoran Gaši kao pisac i Zoran Gaši kao slikar?
Njih dvojca i ako ne govore istim jezikom, dobro se poznaju i sarađuju. Uvek zdušno onanišu za istu Banku sperme.
- Šta je ono što biste poručili mladima u Srbiji koji imaju umetničke ideje i stvaralačke snove.
Ničem ih nisu dobro naučili, ni tradicionalnom ni modernom. Pogledi su im mutni. Da se zakopaju u zemlju i čekaju neku novu civilizaciju i iskrene predavače koji će ih nesebično naučiti dobrim analogijama.
Dodajte komentar