Oduvek je u slikarstvu najteže biti prepoznatljiv, a opet drugačiji. Zoran Gaši, internacionalni umetnik, pisac i slikar, je neko ko svih ovih godina vešto vlada svim tehnikama kreativnog izražavanja, zadržavajući svoj stil, drugima nedostižan, i svojstven velikim umovima, sa enciklopedijskim znanjem i bogatim životnim iskustvom u sebi.
Ovom prilikom, imali smo čast da razgovaramo sa njim o njegovom impozantnom opusu radova, pogledima na svet i položaju umetnosti danas. Takodje bismo iskoristili priliku da našim čitateljima preporučimo da posete njegovu izložbu ” Lentikulara ” koja će biti prikazana u Bjelovaru od 2. septembra, sve dok “Lentikulari ne prošetaju” do Beograda.
Kako Vi vidite svoje slike, a kako ih vide drugi, da li ste pravili neku malu analizu takvog odnosa, naročito s’ obzirom na to da Vaši lentikulari ostavljaju utisak “živih slika koje se kreću i izmiču pred očima“?
* Pitanje je za mene, šta ja to vidim, ili da li ja uopšte nešto vidim.O lentikularnoj slici sam govorio u više navrata,ironično, satirično,humoristično,ponekad čak i ozbiljno,podrugljivo se smejući pitanju u sebi.To je pitanje koje sam najčešće postavljao i sam sebi.Ovo je vreme akcije,gesta ,vidljive ,poželjne onanije da se vidi ,izdvoji ,šutiranje,vređanje,likovni postupak,osmisli bljuvanje,povraćanje ili fekalični razmaz.U psihotičnom razmišljanju na ovakav način, imam puno sledbenika. Obično ih gledam iz daleka .Sa njima se ne rukujem, ne pijem kafu,izbegavam samog sebe.To su delovi slike na koje se traži odgovor,to je smrtonosno krokodilsko okretanje sa plenom.
Šta smatrate da je u slikarstvu najteže?
* U slikarstvu,kao i drugim umetnostima, najteže je uspostavljanje procesa narativa i vidljivog,čitanje iz nerazumljivog u razumljivo,onomatopeju, provodljivost kroz pitanja i odgovore kroz padeže, zarad nekakve poželjne interakcije sa ljudima koji su u dubokim hendikepima. Žao mi je takvih sagovornika,ali im se ujedno i divim,da je uvek za njih sve ovakvo i onakvo čitanje slike. Svi žele da bude drugačije, vidljvio samo njima. Egoizam pogleda,naprosto, takvo je vreme kome pripadamo.
Posmatrajući sve Vaše radove, stiče se utisak kao da su ih radili različiti ljudi. “Vodena Bašta”, “Rezusi Nizije”, “Mehur Grada”, “Lentikulari” i najnoviji ciklus slika “Vitaminska Ukočenost”, slični su po intrigantnosti, neobičnosti, originalnosti, izuzetnoj slikarskoj veštini, i nesvakidašnjosti, a s’ druge strane potpuno tehnički, tematski i stilski različiti. Toliko talenata i raznolikosti je netipično za slikara, s’ obzirom da većina teži da izgradi samo jedan stil i bude po tome prepoznatljiva. Šta je ono čemu Vi težite?
*Svi žele da budu vidljivi,popularni da su zaljubljeni u sebe, da se ljube Fx-trikovima svi sa samim sobom.Prihvataju izazove teleportovanja i sebi neprepoznatljivima kroz vreme, krljaju jezičinu u usta,prave decu-sami- sebi i izjavljuju i zaklinju se jedni drugima na večnu ljubav. Pokušavam da u ovakvom civilizacijskom vrednosnom sistemu budem nevidljiv,što manje proklinjan, osuđivan i kažnjavan.Ali ništa to nije drugačije od vidljvog i odgurnutog artefakta i on se kažnjava,sankcioniše,ignoriše.Moja je idealna mimikrija dugoročna i u ovakvim vremenskim ogledalskim igrama neprepoznatljiva.Živa Pećina,Vodena Bašta,Rezusi Nizije, Mehur Grada,Makulature,Meta-Makulature, Lentikukari i najnoviji ciklus slika Vitaminska Ukočenost samo su krhotine moje neobuzdane mimikrije sa isceđenim živim stvorovima čije nam se obraćanje gadi.
Vi ste takodje i pisac, imate i tri kratkometražna filma “Srećno Novo Disanje” “Padanje” i “Očevidac” koji su prikazani na Klermon festivalu (Clermont-Ferrand International Short Film Festival) u Francuskoj. Pišete drame, od kojih je “Korekcija” je izvodjena na Internacionalnom Festivalu Alternativnog i Novog Teatra u Bitolju(Makedonija),Vracama(Bugarska) i Novom Sadu (Infant). Drama Radio-psiha je objavljena u teatarskom časopisu Scena. Imate “onlajn” objavljenu knjigu pesama “Fesme i Frirasline”(Nova Misao), roman “Kameo” (Akademska knjiga 2011) i još nekoliko objavljenih knjiga pesama. Otkud toliko inspiracije i umešnosti za različita umetnička ispoljavanja, sva podjednako kvalitetna i sa naročitom osobenošću i šta novo na tom polju možemo da očekujemo?
*Volim da kažem da je to paralaksa jedne te iste umetničke kreativne destrukcije.Morate da shvatite da je život ograničen kraće ili duže,da je svako odgovoran pred samim sobom i da kasnije na kraju života lizanje izpovraćanog na drugog, nema oprost, ako greh ne vidiš ili nisi zatražio oprost. Ne postoji za druge, druga duhovnost i njima prilagodljiv oprost.
Da se vratimo na slike, Vi ste jedan od retkih slikara koji uspešno, naročito u ovim turbulentnim vremenima, izlaže po bivšim Jugoslovenskim republikama. Poznati ste u Sloveniji, Hrvatskoj i Makedoniji naročito. Predprošle godine ste imali izložbu u SANU u Novom Sadu,Zrenjaninu,Vodnjanu,Puli,Labinu u okviru Noći Muzeja. Prošle godine u Osijeku a u ovo doba imali ste izložbu u Virovitici, zatim Požegi, sada najavljujete za 2. septembar u Bjelovaru izložbu “Lentikulara”. Kakva iskustva nosite iz regiona i šta posetioci mogu da očekuju na Vašoj najnovijoj izložbi?
*Uvek se radujem susretima sa prijateljima,njihovim pitanjima,znatiželji i nedoumicama. Naši se pogledi susreću,a prsti dodiruju.Plete se našim prstima tanana, šarena, nežna tkanina ljubavi.
Kakav je Vaš odnos prema savremenoj umetnosti i šta smatrate da je najvažnije za slikara da bi opstao u ovom “instant” vremenu, gde se ne cene toliko čekanje,kvalitet, požrtvovanost i posvećenost, već se “podrazumeva” da sve dolazi preko noći?
*Dobro ste primetili,sve je to prosta deoba, jednoćeliski organizmi kratko traju a proces njihove evolucije je dugotrajan. Sa druge strane njihova oblapornost za tuđim idejama i umetničkim postupcima je nepredvidiva, a proždrljivost nezasita.Niko se više nikoga ne seća.Beskrajno se laže, krade, ubija i prećutkuje a da to nikoga ne dotiče.
Trenutno ne postoji ozbiljna umetnička kritika. Da li Vam to smeta i kuda ide umetnost danas?
*Danas vlada totalna devastacija umetničke kritike u svim umetničkim disciplinama.Imam osećaj da onakva kakva je nekada bila(edukativna,analitička ili vrednosna ) više nikome ne treba.Ona menja svoju pređašnju kakvoću u novu marketinšku razbarušenu ambivalentnost u nešto što treba da proda „umetnički proizvod“. Šta,Koga,Kome?
Za kraj, šta je ono što biste poručili ljudima koji žele da se bave slikarstvom i svim drugim koji se bave umetničkim radovima, kao jednoj smislenoj privilegiji koja je svojstvena samo nama ljudima?
*Ne treba da gaje iluzije de će biti bolje.Treba da su srećni što su preživeli jedno ovakvo vreme u kome su mogli da daruju ili prodaju svoje talente ,da budu uvaženi ili prezreni zbog svojih talenata,da budu nežni i brutalni čitači budućnosti u ime istine u koju možda tonemo sa drugim pravilima. U epruvete zalivaće svoju spermu, svojom krvlju ,napraviće sičušne, male ljude kojima će podeliti svoje talente.
Dodajte komentar