fbpx
Booking.com
Home » VIP » Životna ispovest Zorana Radojkovića Pileta: Znam kako je imati, pa nemati
Džet-set VIP

Životna ispovest Zorana Radojkovića Pileta: Znam kako je imati, pa nemati

ZORAN RADOJKOVIĆ PILE POSTAO DEDA Nekadašnji voditelj se oglasio iz Beča, čestitke samo PRISTIŽU!
Foto: Facebook

Voditelj otkrio detalje privatnog života.


Voditelj Zoran Radojković Pile svojevremeno je bio veoma popularan, a danas nije mnogo prisutan u javnosti.

Ipak, za sebe ističe da je u životu znao kako da se bori, te da je bilo perioda kada je teško živeo.

“Prvo što pamtim u životu jeste svetlost iznad glave dok ležim u kolevci. Bela, mlečna svetlost… Sećam se i kako sam se držao za našeg psa Vučka i padao. Pamtim pisak lokomotive, pare i dahtanja kada voz kreće. Živeli smo na deset metara od pruge i zvukovi vozova su mi ulivali neku sigurnost”, počeo je on za Kurir.

“Rođen sam u bolnici u Požarevcu u martu 1969. godine. Bio je sneg. Nije tad bilo ultrazvuka, pa da se vidi hoće li biti žensko ili muško, a ono što je, mislim, najzanimljivije – moja majka me je rodila u 46. godini, kao prvorotka. Otac me je pravio u pedesetoj, pa se često šalio: “Moj sin je od starog materijala. Kad smo ga pravili, žena i ja imali smo sto godina!” To je istina, tata mi je bio rođen 1920. godine. Trebalo je da se zovem Draško, po lekaru koji je na carski rez porodio moju majku, ali se tata nije složio, pa imam standardno zastarelo ime Zoran. Rođen sam u zoru. Dakle, Sabahudin, jer je sabah zora, ha-ha-ha! Tako se s Turcima danas u Beču šalim”, nastavlja voditelj.

“Često imam običaj da kažem da sam imao holivudsko detinjstvo. Da objasnim: kada je pruga Požarevac – Kučevo – Majdanpek i Bor građena, inženjeri su pitali seljane sela Rabrovo i Klenje da li hoćete da vam proteramo prugu kroz jedno ili drugo mesto. Po legendi, seljani su se posvađali, tipično za Srbe, i inženjer je prugu trasirao sredinom atara. Tako da su seljani oba sela kaljali opanke da do voza dođu, a kaljaju ih i dan-danas”.

“Iako sam mislio da je pruga sagrađena zbog mene, shvatio sam ubrzo da grešim. Radili su je Nemci i Francuzi zbog kopanja zlata i bakra iz Majdanpeka i Bora. A ja sam samo najebo. Bio sam jedino dete tada na stanici u Klenji. Iako je bilo i drugih porodica, njihova su deca bila velika i već su pošla put većih gradova. Samoća i igranje vozovima i oko vozova mi je obeležilo detinjstvo. Iz te usamljenosti se, valjda po Frojdu, i rodio kompleks s kojim živim – potreba za javnim nastupom, komunikacijom i željom da budem u centru pažnje. Zato je moj rad na TV u stvari za mene terapija, da ne završim kod psihijatra”.

“Da ti ne pričam da sam išao sam iz Klenje u osnovnu školu. Roditelj su me poveli prvi dan do škole i posle rekli: “Sad znaš put.” Nije to ko danas, vožnja deteta do škole autom. Kiša i sneg, a ti idi peške, bato. No, išla su deca i mnogo više od mene, te se ne žalim. Eto, preživeo sam. Ponosim se time, a bio sam i odličan đak. Mali dečak se igra sam vagonima u pokretu, postavlja paru, novčić, koju točak vagona spljeska. Imam pet-šest godina i to radim. Onda uskačem u voz koji kreće i onda iskačem na najvećoj brzini koju mogu da ispariram! Jednom sam se zajebao pa sam otputovao do Ljubinja, gde je teretnjak slučajno stao. Naravno da su me železničari vratili šinobusom kući, ali sam dobio dobre batine”.

“Na toj mojoj stanici je odrastao naš bokser i šampion u poluteškoj, mislim, Sreten Mirković. On se za Olimpijske igre i evropska prvenstva spremao trčeći prugom do naše kuće na stanici. Tu je pio vodu, držao me kao dete – a dete sam i bio! – i posle nazad. Na stanici su živeli i roditelji još jednog bokserskog šampiona starih vremena sedamdesetih, Nenada Mateića. Igrao sam se Nemaca i partizana, ali sam morao biti i Nemac i partizan. Minirao sam kobajagi prugu. Napadao vozove. Vozio se u dresini, te u “volgi”, koja ide po šinama, pre filma Emira Kusturice. Da, da, u krilu vozača. Zar to nije holivudski? A tek parnjača! Pa vožnja u njoj! U tunelu smrdi dim, gušiš se, pa kad otvore ložište, jara, lopatama pune ugljem snažne mašinovođe. Pršti para, snaga brekće i lokomotiva serije 33 vozi teretnjak. Eto, s tim ljudima sam odrastao”.

“Moj otac je Novica. Bio je partizan u ratu, preživeo je Sremski front, te je posle rata počeo na železnici kao čuvar pruge, pa desetar, pa ubrzanim kursevima – posleratno stanje, fale kadrovi – dogurao je do nadzornika. Danas bi to bio građevinski inženjer “donjeg stroja” niskogradnje. Bio je odgovoran da pruga od Požarevca do Kučeva bude ispravna. Eto. Tako da sam ja, naravno, znao sve o železnici, lokomotivama, vozovima, šinama, trifonima, vezicama i skretnicama. Naravno da je hteo da radim na železnici. Naravno da je otac uticao na mene da posle srednje građevinske za visokogradnju u Požarevcu upišem Višu mašinsku, da bih mogao da radim na železnici kao čuveni pogonski inženjer. Dve godine sam išao u tu školu i dao sve ispite, a ništa nisam kapirao, matematiku i fiziku i te stvari… španska sela! Jedva sam se izvukao i otišao u Beograd, prvo da probam glumu, a pošto sam pao na prijemnom, upisujem Fakultet političkih nauka – novinarstvo, klasa Nede Todorović, asistent Veselin Kljajić”.

“Bio sam jedinac u majke. Moja majka Anka Dumendašević, devojačko prezime, rođena je u Negoslavcima, opština Vukovar, gde je završila zanat za šnajderku. Radila je u “Vuteksu” Vukovar i u Borovu, dok se 1967. nije udala za mog oca Novicu Radojkovića. Otac je s Kosmaja, iz Koraćice. Bata Živojinović je bio komšija na sto metara. Naravno, leti sam išao tamo kao mali. Bio sam toliko očaran kad sam prvi put video Valtera u farmericama da nisam mogao da progovorim. On je mene zvao: “De si, Lazičiću!”, a ja njega “Gde si, Vekin!” Tako su ga zvali naši stari. Sećam se Bate i druženja, bio je velika legenda i čast mi je što sam ga poznavao”.

“Jedinac sam u majke, ali sam imao polubrata Slobodana iz tatinog drugog braka koji je, nažalost, pre nekoliko godina preminuo. Njega sam puno voleo i bio presrećan kada je dolazio na moju stanicu da provede dane raspusta. Pravio mi je strele i pušku pasuljaru. On je prva osoba u mom životu koja me je pitala, još kad sam bio dete, veruješ li u Boga. Nisam znao šta je i ko je to. Tukli su me redovno, ali malo. Kad ne dođem kući, na primer, a majka viče jer sam kod starog mlina ili kod magacina s vozovima i vagonima. Ali prave batine sam dobio dva puta. Jednom kada mi je voz samleo nov, tek kupljen “poni” bicikl, jer sam ga ostavio preblizu pruge, i kada sam upao u vagon za kamen tucanik kojim se nasipa pruga. On je strm kao levak i kada uđe dete od devet godina, ne može da izađe jer je sve glatko, strmo i nedohvatljivo. Tu sam nekoliko sati po zakonu o održanju vežbao i uvežbao kako da se kao one lepljive igračke ceo priljubim uz metal i izvučem gore. Dok voz ne krene. Srećom, izašao sam. Ali sam se tako uprljao rđom da sam popio ozbiljne batine”.

“Bio sam vukovac u osnovnoj školi “Prvi partizani” u Klenji. Možete sad potcenjivati to zvanje i seosku školu, ali učilo se tada vredno, bar ja, i škola je bila lepa i moderna. Imala je i školsku kuhinju. Verovao ti meni ili ne, ceo moj kraj, sva ta sela sada su se preselila u Austriju, u Beč, pa ih najčešće srećem po bečkim kafićima. I pričamo o mladosti, nevinosti i prvim poljupcima pored reke Pek… Prvi kontakt s novinarstvom imao sam na Radio Požarevcu. Pisao sam kratke humoristične tekstove i sam ih čitao; zatim sam sa komšijom Banetom Nikićem, u režiji Vlade Vinkića, izvodio neke imitacije. Tada smo svi slušali Indeksovo radio-pozorište. S tim genijalcima sam imao čast da nastupim, znao sam da imitiram naglaske naših naroda i narodnosti. Čak me je Petar, reditelj, uzeo i da glumim u nekoliko epizoda u Radio Beogradu sa indeksovcima. Zvali su me Debiltant”.

“Radio sam i na Radio Bumu kod Miše Tadića u Požarevcu dve-tri godine, to je bio opozicioni radio, a ja sam uspeo da dovedem u studio Marka Miloševića i napravim korektan intervju. To su prenele sve novine tada, i Vreme i Novosti. Na FPN učim novinarstvo, sarađujem sa TV Smederevom… I na završnoj godini drugarica tekstopisac Ljiljana Jevremović me prijavljuje na konkurs za TV Politiku. Od 2.000 prijavljenih, danima je trajao odabir. Ulazim u uži krug i bivam primljen. Mesecima učim TV zanat. Tada se radilo ozbiljno. Dikcija, fonetika, sve. Tek posle godinu dana dobijam priliku za autorsku emisiju ‘Pop-rok meč’. To je bila kultna emisija u kojoj sam inovirao mnoge stvari, krao stil Reja Kouksa sa MTV, i sve radio uživo. Reditelj Toma i sve kolege su mi puno pomagali, voleli smo tu emisiju. Sučeljavao sam pop i rok zvezde tog vremena i stavljao ih u čudne pozicije: da igraju bilijar, voze rolere, bicikl u studiju. Nabavio sam bračni krevet i prvi vodio uživo performans intervjue s lepoticama, kao što je Ksenija Pajčin, na primer. Dobio sam i neke nagrade za tu emisiju i dve veoma važne TV kritike u superlativu od pokojnog Zorana Predića i Branke Otašević. Tada izmišljam emisiju “Pile tele šop” i tada me zove TV Pink da pređem kod njih. Posle je sve poznato”.

“Tremu nisam imao. Kalio sam zanat u rok bendu Električni pilići. Zaječarska gitarijada nam je dala tri neka priznanja kao zaslužni bend na 40 godina rokenrola u Jugoslaviji u Hali 1 Sajma u Beogradu. Nismo napravili veću karijeru zbog prerane smrti gitariste Slobodana Antića Ante”.

“Radio sam godinama u magazinu na našem jeziku Kosmo, gde sam pisao po sedam ili osam stranica, zatim sam radio i emisiju za RTS Satelit sa koleginicom iz Kosma, o našima u Austriji. Dolazio sam u Srbiju leti kako bih bio prezenter turizma Srebrnog jezera i vodio manifestacije. Voleo sam oduvek da radim u Srbiji. Pisao sam i projekte, pa snimao i serijal o gradovima Srbije ‘Srbijom kroz gradove’, gde sam obišao 11 gradova. Sada više od godinu dana radim na našoj televiziji u Austriji Ju planet, koja ima veliku perspektivu jer se obraća s ljubavlju i pažnjom svim nacijama iz bivše Jugoslavije i prati sva dešavanja naših udruženja, KUD-ova i pojedinaca. Vodim nekoliko emisija. Snimao sam nedavno i seriju “Složna braća”, pa ćemo se i tamo družiti. Bio sam gost kod mog druga Neleta Karajlića”.

“Suprugu sam upoznao u diskoteci “Set” u Velikom Gradištu, gde sam godinama sarađivao s vlasnikom Bojanom, s kojim sam ostao drug do danas. A i komšije smo u Velikom Gradištu. Divna porodica. Ja sam galebario po toj diskoteci godinama, imao razne avanture, Srebrno jezero, devojčice, leta, no, eto… Hteo sam i nju da osvojim i onda odem, ali… Zadržali smo se za sada 25 godina u braku. Nije idealno, ali jebiga, predloži mi bogatu mladu starletu, a da joj se dopadam. Teško… Ipak su mi 53 godine”.

“Neverovatno iskustvo i sreća, Jana se rodila ’98. u “Narodnom frontu”, sreća neizmerna. Posle manje od dve godine i Sara, tako da su mi ćerke rođene Beograđanke, a ne ko ja sa tamo neke železničke stanice, ha-ha-ha! Divna deca, sada već ozbiljne žene, ova majka, ova glumica. Želim im sreću i zdravlje. Ljubi ih tata. Imati žensku decu je za oca možda bolje. Vole tatu. Okej, ne uvek. Ja sam sa suprugom, koja je bila privržena i divna majka, uvek vodio decu svuda. Vukli smo ih odmalena. I na planine i na mora. Kod porodice Smiljanić na Zlatibor sa dva meseca, na mora i jezera, gde god smo stigli. Sećam se da mi je Jana ispala iz čamca kao beba na moru i bila je frka, ukenjao sam se! Zaronio sam i izvukao je, hvala bogu, bilo je sve u redu. Ali taj strah i strah kada je Sara slučajno pala na raftingu na Tari i završila u bolnici su moje velike traume. Hvala bogu, sve je bilo u redu. Što bi rekao Duško Radović: ‘Tucite svoju decu čim vidite da počinju da liče na vas'”.

“Kad sam postao deda, promenio sam se. Sad sam nekako kruto emotivan, želim da budem strog i pravedan, ali sam samo deda. Deo tima u kom su još neke babe, dede, ujne, strine i pradeda, baba i prababa. Pradeda je Velibor, a prababa Milada. To vam je kao Đokovićeva loza na turniru. Hvala mom timu sa suprugom i ćerkama na čelu što vas sve imam. Novak. Pile. Sve se promenilo. Volim ga. Volim svog prvog unuka Joakina najviše na svetu. Sad čekam drugog ovih dana. Volim da dođe. Ljudi, ćerke imati je bajka, pa još kad su lepe, pametne i darovite. Dobiti unuka, ovog mog, to je nešto posebno. Kao i koliko je vama vaš unuk poseban, tako je i meni moj. Ende”.

“Imate stubove, otac, majka, brat, sestra, deda, baba. Kasno te rode, nemaš tatu i mamu kako bi bilo okej, već dedu i babu. Bilo me blam na roditeljskom. Ja deset, a tata 60. A drugi roditelji u mom kraju 28, 30. Jebiga. Nemam brata ni sestru, samo polubrata koji je retko dolazio. Ne pamtim, sem babe Ljubice, nijednog dedu ni babu. Defektan sam. To su strašni defekti. Teško se živi s tim. Onda ti rano umru roditelji, stubovi jonski. Umru, brate, ostaneš sam. Nemaš kome da se požališ, nemaš. A žena i deca su žena i deca. Respekt. Vole me, valjda. Mislim, vole me, mislim, verovatno, mislim, to je to život. Jednog dana, usred emisije uživo na Pinku, umre otac. A majka jutro kada sam radio jutarnji Balkan.net. I tada ne možeš naći zamenu za živi program. Crna majica i na posao. Ne dao vam bog da to proživite. Eto. Odu, sahrana, Koraćica, groblje, sve po običajima, ispod lipa. Lepo mesto. Eto, sad sam reko gde ću i ja”.

“Smrt cenim, video sam neke strašne stvari, ali ovo je lepa novinska priča, ne bih o tome. Bio sam blizu nekoliko puta, Bog me sačuvao, oni koji su ateisti bi rekli: nešto me je sačuvalo, nije moralo, živ sam, evo bar za sada. Shvatam velike pisce i stvaraoce, živi su dok pišu, dok nešto stvaraju. To je formula. Seri, kenjaj, stvaraj, imaj muda, pomeraj stvari. Neka te mrze i neka ti se dive, jer to je tvojih pet minuta – tako nekako ide Bebekovo pevanje Duška Trifunovića”.

Jelena Filipovic

Novinar sa bogatim radnim iskustvom. Piše za više rubrika portala PRessSerbia

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar

PRessSerbia VIDEO NEDELJE Aleksandra Mladenović – Ničija

Naučite Italijanski sa Nevenom!

italijasnki jezik

Vremenska prognoza

RADIO “KOLUBARA”, – slušajte besplatno kvalitetan radio na internetu

RADIO KOLUBARA

LAJKUJTE NAŠU FACEBOOK STRANICU!

Booking.com

All Topics

Prijatelji sajta


BG online

 

class=

Iskoristite stalne popuste-Ulepšajte se!
ageless

RSS NEVEROVATNE PONUDE DANA:

REZERVIŠITE SMEŠTAJ BRZO I POVOLJNO!



Booking.com

PRessSerbia-logo

PRessSerbia© 2022.

Ukoliko imate bilo kakvu sugestiju, savet, pitanje ili želite saradnju možete nam se obratiti putem emaila: office@pressserbia.com

PRess Serbia