Vežbanje može da izoštri naše kognitivne sposobnosti i održi zdravlje našeg mozga i u poznijem životnom dobu – čak i ako počnemo sa vežbanjem tek tada.
To su rezultati nove studije koja je otkrila da su ljudi u sedamdesetim i osamdesetim godinama koji su prethodno živeli sedatarnim načinom života i počeli da vežbaju, uključujući i one koji su već iskusili kognitivni pad, pokazali poboljšanje funkcije mozga nakon treninga.
Studija doprinosi rastućim dokazima da je jedan od najboljih načina da zaštitimo naše umove kretanje.
– Čini se da je vežba ključna za održavanje, pa čak i poboljšanje naših kognitivnih sposobnosti kako starimo, navodi Dž. Karson Smit, profesor kineziologije na Univerzitetu Merilend, koji je vodio studiju.
Koliko se stariji mozgovi mogu promeniti vežbanjem
Kao što mnogi od nas znaju iz tužnog ličnog iskustva, mentalna oštrina često popušta kako starimo, počevši od ranih srednjih godina, pa sve brže kako vreme prolazi. Imamo sve više problema da upamtimo imena ili gde smo parkirali auto ili da li smo uzeli lekove jutros ili je to bilo juče?
Skeniranje mozga i druga istraživanja sugerišu da se ovaj pad dešava delimično zato što se struktura i funkcija mozga mogu pokvariti tokom vremena. Neuroni slabe ili izumiru, a veze između pojedinačnih neurona, kao i između širih mreža ćelija u mozgu, nestaju.
Prirodno, naučni se pitaju da li možemo da usporimo ili preokrenemo ovaj pad funkcionisanja našeg mozga. Da bi istražili to važno pitanje, Smit i njegove kolege su regrutovali 33 volontera u sedamdesetim i osamdesetim godinama, od kojih je otprilike polovina iskusila blago kognitivno oštećenje, gubitak veština razmišljanja koji često prethodi Alchajmerovoj bolesti.
Od svih je zatraženo da urade niz fizioloških i mentalnih testova. U jednom, istraživači su naglas pročitali kratku priču i zamolili volontere da je ispričaju. U drugom, dobrovoljci su mirno ležali tokom funkcionalnog skeniranja magnetnom rezonancom koji je precizno utvrdio električnu aktivnost u mnogim delovima njihovog mozga.
Nakon toga, polovina volontera, uključujući neke sa blagim kognitivnim oštećenjem, počela je da vežba, posećujući teretanu pod nadzorom stručnjaka četiri puta nedeljno kako bi brzo hodala oko 30 minuta. Ostali su ostali neaktivni.
Posle četiri meseca, svi su ponovili originalne testove.
Ali njihovi rezultati su se razlikovali. Vežbači, čak i oni sa blagim kognitivnim oštećenjem, postigli su bolje rezultate na kognitivnim testovima, posebno na verziji koja se ponavlja. Dobrovoljci koji su nastavili sa neaktivnošću nisu.
Još intrigantnije, mozak vežbača se promenio. Pre studije, skeniranje mozga starijih dobrovoljaca pokazalo je uglavnom slabe ili raštrkane veze između i unutar glavnih moždanih mreža.
Naš mozak najbolje funkcioniše kada različite mreže komuniciraju i povezuju se, olakšavajući složeno razmišljanje i formiranje memorije. Ovaj proces se može videti u akciji na skeniranju mozga, kada povezane mreže mozga svetle u tandemu, poput sinhronizovanih božićnih lampica.
Posle četiri meseca vežbanja, skeniranje je pokazalo da su moždane veze jače nego ranije, sa ćelijama i celim mrežama koje svetle u isto vreme, što je uobičajeno obeležje boljeg razmišljanja.
Šta možemo da naučimo na primeru mozga miševa
Međutim, da bi bolje razumeli kako vežba može da promeni naš mozak kako starimo, neurolozi su morali da se okrenu miševima.
Istraživači već neko vreme znaju da mozgovi sisara, uključujući i naš, stvaraju neke nove neurone u odraslom dobu, proces koji se zove neurogeneza.
Neurogeneza je važna za zdravlje mozga i dešava se da se pojačava vežbanjem. U studijama, kada miševi trče, oni ispumpaju duplo ili trostruko više novih neurona od životinja koje se ne kreću.
Ali ti neuroni nisu korisni ako ne prežive i ne integrišu se u šire mreže mozga. U studiji, koja je objavljena u eNeuro, istraživači su pustili jednu grupu mladih odraslih miševa da trče, dok su drugi ostali mirni, a zatim ubrizgali u sve mozgove životinja bezbedan, modifikovan virus, napravljen da inficira novorođene neurone i obeleži ih fosforescentnom bojom dobijenom od meduza.
Zatim, šest meseci, trkači su trčali, a sedeči sedeli, nakon čega su istraživači dodali drugačiju supstancu u mozak miša, dizajniranu da glomazu na svetleće ćelije – one stvorene kada su životinje bile mlade i prvi put počele da trče ili ne – i probijaju se u njihovo ožičenje, zmijaste dendrite koji povezuju neurone jedni sa drugima i sa udaljenijim delovima mozga.
Koristeći supstancu kao marker, istraživači su mogli da prate vezu svake od ovih ćelija.
I otkrili su da miševi koji vežbaju ne samo da su stvorili više neurona kada su prvi put počeli da trče od sedentarnih životinja, već sada, kako su se miševi približavali starosnoj dobi za penzionisanje (u smislu glodara), te iste ćelije su bile složenije i opširnije povezane u moždane mreže životinja.
Neuroni trkača bili su bolje povezani od neurona sedentarnih životinja.
(objektiv.rs/pixabay)
