Zdravko Čolić: Bez brze pesme nema dobre karijere

Zdravko Čolić o 15. studijskom albumu, dočecima, Goranu Bregoviću, omiljenim knjigama…

MEGASTAR Zdravko Čolić (65), čija blistava karijera traje više od četiri decenije, ove godine objaviće 15. album. U 2017. najpopularniji pop pevač na Balkanu ušao je radno, pevajući na trgu u Novom Sadu. Prethodna godina mu je, kaže, bila redovna, s nekoliko zanimljivih koncerata, ali se više bavio sobom. I njemu se čini da godine lete, ali tvrdi da nekako lepše prođu kada je čovek zaposlen nečim.

Kad manje radiš nešto poslovno ili privatno, onda je to nekako nedorečeno, ali kad imaš određeni broj nastupa, susreta, putovanja, pročitanih knjiga ili odgledanih predstava, znaš da si ostavio sebe u nečemu

– kaže Čolić, za “Novosti”.

Prošla godina mi je, lično, bila negde između toga svega, ni tamo, ni ‘vamo. Najvažnije je da ćerke rastu. Svi smo, hvala bogu, zdravi, kao i ljudi oko mene.

Da li je gotov novi album?

 Polako radim, imam nekoliko svojih demo pesama i još nekoliko sa strane koje mi se dopadaju. Baviću se tim u narednom kvartalu. Tu je Nikša Bratoš, ali bih voleo da uključim i stare prijatelje i saradnike kao što su Goran Bregović i Kornelije Kovač. Moguće je da krajem januara ili početkom februara objavim novi singl, pa onda još jedan, da premostim pauzu do izlaska 15. albuma. Zasada imam nekoliko stvari u maniru koji volim, a da li će biti hit, videćemo. Mladi danas ne znaju šta je album, misle dovoljna su dva-tri singla, ali ja u karijeri imam 250 pesama i obaveza mi je da snimim album.

Zar je toliko važno imati album?

 Nije, ali je lepo, to je kao knjiga. Svrha albuma je da je sveobuhvatan i da muzički možeš malo bolje da se izraziš, što je obaveza ljudi koji imaju duge karijere. Ovi skorojevići mogu od singlova da rade, žive, budu popularni ili šta već očekuju od života. Ali ljudi koji na leđima imaju muzičku i komercijalnu obavezu, dužni su da snimaju albume. To je prilika da se nešto bolje otpeva, da se plasira neki tekst, balada i živa pesma, jer bez brze pesme nema dobre karijere ni koncerta. I u folku sve leži na brzoj pesmi. Opet, bez valjane balade ne bi mogao da se pokažeš kao pevač, niti bi ljudi mogli da dožive emociju koja mora da postoji na koncertu. Zato sam uvek voleo šarolike ploče. Nekad bih više voleo da mi je album konceptualan, da su sve pesme u istom maniru, da je izraženije i poetski i vokalno, ali to nije moguće na manjem tržištu.

 Da li ste bili na koncertu “Bijelog dugmeta”?

Peca Popović i ja smo bili u loži, na drugom koncertu u “Areni”. Radije bih to nazvao “Veče Gorana Bregovića”, jer je bila zastupljena njegova muzika, a ne samo “Bijelog dugmeta”. Bez obzira na to di li je sa orkestrom ili sa “Dugmetom”, reč je o pesmama značajnog autora koji je ostavio trag kroz sve ove godine kao kompozitor, tekstopisac i producent.

Da li vam je “Sto godina samoće” još najomiljenija knjiga?

Poslednje što sam pročitao bio je roman Stivena Kinga “Zelena milja”. Toliko sam puta odgledao taj fantastičan film da sam na kraju morao da pročitam i knjigu. Na turneji po Americi bili smo u San Francisku i posmatrali Alkatraz. Neverovatno je da su trojica ljudi uspela da pobegnu iz tog zatvora. “Sto godina samoće” mi je jedna od omiljenih knjiga, mada sam uvek u kući preferirao domaću literaturu, Andrića i Mešu. Čovek, što je stariji, kad ponovo pročita bilo koji klasik, Dostojevskog recimo, a naročito Andrića i Mešu, svaki put ima novi doživljaj.

KAKO izgleda praznična trpeza u domu Čolića?

Dok su roditelji bili živi, uvek je bilo pečenja i sarme. Bez sarme nema Nove godine. Imali smo vikendicu u Pazariću, na obroncima Bjelašnice, i kad me neko pita koji mi je omiljeni doček, uvek se setim te vikendice. Uključi se kamin, gleda se novogodišnji program na televiziji, a na švedskom stolu – sarma i đakonije. Jednom prilikom sam bio tamo sa bivšom devojkom i prijateljima iz Sarajeva. Sneg nas je zavejao, tri dana nismo izašli iz vikendice. Posle tri dana moj otac se probio kroz sneg koji je napadao više od metar, da vidi da li smo dobro. Lepo je tako idilično dočekati Novu godinu. Tada se manje nastupalo, uglavnom po hotelima na Jadranu, ali su na trpezi uvek neizostavni bili dobra čorba, sarma i nekoliko vrsta pečenja. A najhladni radni doček imao sam pre dve godine na Zlatiboru. Bilo je minus 23, možeš misliti kako sam se smrzao. Posle sam se pola godine odleđivao (smeh).