Mnogi ljudi veruju da plač tokom gledanja filma nije ništa drugo nego znak slabosti. Pa, pogodite šta, ta misao ne može biti pogrešnija!
Pol J. Zak, neuroekonomista sa Klermon univerziteta, sproveo je studiju u kojoj potvrđuje da su osobe koje plaču tokom filmova empatičnije, znaju kako bolje da se nose sa svojim emocijama, i da su jače kada se suočavaju sa svakodnevnim izazovima.
Evo šta se zaista dešava kada osobe plaču tokom filma i zašto ih to čini jačim.
1. Shvataju da su te priče izmišljene, ali ne mogu da zadrže svoja osećanja u sebi
Kognitivno govoreći, iako znaju da film nije stvaran i da je priča koju vide na ekranu izmišljena, još uvek je neizbežno da će plakati kada vide vrlo emotivnu scenu.
2. Oksitocin je kriv za sve
Ovaj hormon deluje kao neurotransmiter i odgovoran je za ono što osećamo kada smo svedoci dirljive scene. Povezujemo priču, osećaj, a kasnije i pozitivnu akciju. Drugim rečima, ovaj hormon nas čini empatičnijima i čini da imamo mnogo otvoreniji stav prema svetu, pored toga što nas čini srećnijima.
3. Ljudi koji plaču ne plaše se da izraze svoje emocije
Ljudi koje nije sramota da plaču tokom filma zapravo su mentalno jači od onih koji pokušavaju da sakriju svoje suze.
To je zato što su dovoljno hrabri da izraze svoja prava osećanja. Oni se ne plaše da budu osuđeni ili kritikovani.
4. Moć suza
Rezultati istraživanja takođe pokazuju da oni koji plaču tokom filma znaju dosta o isceliteljskoj moći suza. Plakanje nas tera da se povežemo sa drugim ljudima, učimo nas da sagledamo okolnosti koje mogu pozitivno i negativno uticati na našu životnu sredinu, i, konačno, pružaju nam olakšanje.
5. Ne beže od emocija
Ljudi koji plaču tokom filma takođe pretpostavljaju da je važno održati određenu perspektivu o onome što nam se dešava i da je ponekad potrebno izdvojiti trenutak za plakanje. To im omogućava da postignu veću emocionalnu stabilnost od onih koji kriju svoja osećanja.
6. Ne brinu o rodnim ulogama ili očekivanjima
Svi smo čuli izreku: Veliki momci ne plaču. Većina dečaka uči od ranog uzrasta da će plakanje u javnosti učiniti da izgledaju slabije. Međutim, ovo nije ništa drugo do besmisleno uverenje.
Dečaci i devojčice, kada su mladi, ne razlikuju se po tome koliko plaču. To je ljudski odgovor koji nije povezan ni sa jednim određenim polom, a to je poznato onima koji se ne plaše da to urade otvoreno. Oni se ne boje da će ih osuditi oni koji smatraju da je plač ženska osobina.
7. Oni žive život punim plućima
Oksitocin je povezan sa osećajem pouzdanosti među ljudima. Oni koji imaju više poverenja u druge, imaju visok nivo ovog neurotransmitera u svom telu i često stvaraju dublje odnose.
Prepoznaju vrednost poštovanja onih oko sebe. Oni takođe žive potpunije od onih koji imaju probleme sa poverenjem i osećaju se uznemireni odnosima koje uspostavljaju s drugima.
(citymagazin.rs/pixabay)
Dodajte komentar