Visoko inteligentni ljudi ne donose uvek najbolje odluke. Visok IQ takođe ne može da vam garantuje uspeh ili sreću.
Neretko inteligentni ljudi bivaju zarobljeni u mreži sačinjenoj od sopstvenih briga, anksioznosti i očaja.
Setimo se Ernesta Hemingveja, Emili Dikinson, Virdžinije Vulf, Edgara Alana Poa, pa i Amadeusa Mocarta – veliki umovi sa velikom anksioznošću.
Ali, ima li istine u svemu tome? Postoji li direktna veza između visoke inteligencije i depresije?
Za početak, visoka inteligencija ne doprinosi nužno razvoju bilo koje mentalne bolesti. Ipak, određena predispozicija za preteranu zabrinutost, samokritičnost i iskrivljen, najčešće negativan pogled na svet zaista postoji.
U velikom broju slučajeva ovi faktori stvaraju idealne uslove za depresiju.
Naravno, postoje izuzeci. Imamo fenomenalne ljude koji maksimalno iskoriščavaju svoj potencijal ulažući, ne samo u svoj život, već i u samo društvo.
Ipak, mnoge studije i knjige pokazuju jedinstvenu vezu sa depresijom, posebno kod ljudi čije je IQ iznad 170.
Visoko inteligentni ljudi i depresija
Knjiga „Kreativni mozak“ (The Creative Brain) štivo je od velike pomoći za razumevanje načina na koji funkcioniše mozak najpametnijih i najkreativnijih ljudi.
Neurolog dr Nensi Andrejasen u njoj pomno demonstrira značajnu tendenciju da genijalci u našem društvu mogu da razviju određene poremećaje: bipolarni poremećaj, depresiju, napade anksioznosti, a posebno napade panike.
Čak nam je i Aristotel svojevremeno pokazao da inteligencija ide ruku pod ruku sa melanholijom. Genijalci poput Njutna, Šohopenhauera i Darvina patili su od dugih perioda neuroze i psihoze.
Virdžinija Vulf, Ernest Hemingvej i Vinsent Van Gog su preduzeli zastrašujući korak okončanja sopstvenog života.
Međutim, uvijek je bilo tihih, neshvaćenih, usamljenih genijalaca koji su živjeli u svojim malim svetovima. Odvojeni od stvarnosti koja im se čini previše haotičnom, besmislenom i razočaravajućom.
Frojd sa svojom ćerkom Anom proučavao je razvoj grupe dece s koeficijentom inteligencije iznad 130. U svojoj studiji otkrio je da ih je skoro 60 odsto na kraju razvilo depresivni poremećaj.
Tu je i proslavljeni rad Luisa Termana, pionira obrazovne psihologije s početka 20. veka. Bilo je to 60-ih godina kada je počelo dugo proučavanje visoko sposobne dece.
Deca sa IQ iznad 170 učestvovala su u jednom od najpoznatijih eksperimenata u istoriji psihologije. Tu decu su zvali „termitima“. Tek 90-ih godina došlo je do izvlačenja nekih važnih zaključaka iz studije.
„Termiti“, deca Luisa Termana koji su pomenutih 90-ih bili sredovečni odrasli, pokazali su vrlo zanimljive rezultate. Ustanovljena je veza između visoke inteligencije i nižeg nivoa zadovoljstva životom.
Doduše, mnogi od njih stekli su slavu i važne pozicije u društvu. Ali mnogi su takođe pokušali samoubistvo više od jednom ili su postali zavisni od alkohola.
Još jedan značajan aspekt koji otkriva ova grupa ljudi je posebna osetljivost na svetske probleme. Visoko inteligentnim ljudima smeta egoistično, iracionalno i nelogično ponašanje.
Stručnjaci kažu da visoko inteligentni ljudi ponekad razviju disocijativni poremećaj ličnosti.
Oni svoje živote vide spolja, poput pripovedača koji koristi treće lice da vidi sa pomnom objektivnošću, ali bez osećaja da su u potpunosti dio toga.
Ova perspektiva prouzrokuje „slepe tačke“. To je koncept koji je tesno povezan s emocionalnom inteligencijom, o čemu je Daniel Goleman govorio u zanimljivoj knjizi istog naslova.
Ta perspektiva prouzrokuje samoobmane, ozbiljne greške u percepciji.
Dakle, ono što visoko inteligentni ljudi često rade je isključivo fokusiranje na ono što nedostaje njihovoj okolini. Stvari koje nisu sinhronizovane, egoistični delovi sveta, svet u koji ne mogu da se uklope.
Često nemaju emocionalne veštine da pronađu mir u ovom zbunjujućem svetu.
Još jedna stvar koju možemo da zaključimo o visoko inteligentnim ljudima jeste da im često nedostaje jedno kritično područje: emocije.
To nas dovodi do drugog zaključka: možda bi trebalo da dodamo još jedan faktor IQ, navodi Exploring Your Mind.
(cdm.me/pixabay)
