Do kasnih devedesetih godina, eksperti na Kanadskom institutu za napredna istraživanja su identifikovali snažne veze između ranih nedaća i doživotne anksioznosti i stresa koje dovode do problema u društvenim odnosima i mentalnom i fizičkom zdravlju – pa čak i do kraćeg životnog veka. Zašto se ovo dešava? Kako se rani životni stres „uvuče pod kožu”?
Ovde nastupa Majkl Mini, profesor na Univerzitetu Mekdžil koji je specijalista za neurologiju, stres, majčinsku negu i ekspresiju gena. On je proučavao glodare koji su ispoljavali disregulaciju stresa (SDR), koji su bili previše reaktivni na stresore i duže ostali u stresnom stanju. Otkrio je fiziološke razlike i probleme u ponašanju kod pacova koji su bili lišeni majčinskog odhranjivanja, što se poklopilo sa prethodnim istraživanjima, ali je takođe otkrio i najnovije, još uvek neobjavljeno otkriće.
On je, zapravo, pronašao jedan biološki mehanizam – proces za koji se činilo da objašnjava zašto oni koji su doživljavali stres u ranom periodu života kasnije imaju više problema. Pošto je objasnio šta je otkrio, iznenada smo shvatili da je ovo deo slagalice koji nedostaje.
Minijeva laboratorija je neko vreme proučavala vezu između nedostatka ranog othranjivanja i disregulacije stresa i tražila odgovore u osnovnoj biologiji. Slučajni sastanak na konferenciji sa jednim Mekdžilovim kolegom, Mošeom Sifom, dao je inspiraciju.
Pionir u rastućem polju epigenetike, Sif, naveo je da bi epigenetska promena na genima koji kontrolišu sistem stresa mogla biti vredna istraživanja. Sve do ovog trenutka, skoro sav rad na epigenetici se zasnivao na tome da je to normalan fetalni razvoj – gde ta promena igra glavnu ulogu u kontrolisanju kako i kada geni rade – ili kao odgovor na fizičke ulazne jedinice tokom života. Ovde je bio cilj da se podstakne istraživanje da li društvena iskustva, u ovom slučaju, rano othranjivanje, mogu imati sličan efekat. Naš sistem za odgovor na stres obično pojačava ili smanjuje svoje delovanje proporcionalno pretnjama sa kojima se suočavamo.
Ako vidimo lava koji samo što se nije ustremio na nas, ili čoveka koji ide ka nama sa pištoljem u rukama, ovaj sistem oslobađa kortizol, što nas stavlja na visoko upozorenje. Kada pretnja nestane, kortizol je isključen. Tako se ispostavilo da kada su Majklovi novorođeni pacovi iskusili stres oskudnog ili nikakvog majčinskog othranjivanja na dovoljno visokom nivou, desilo se nešto što je sprečilo da se kortizol isključi.
Ovaj proces predstavlja ono što je poznato kao epigenetska promena: funkcija jednog gena je izmenjena – uključuje je ili isključuje neki spoljašnji faktor. U ovom slučaju, spoljašnji faktor je bio ekstremni stres iz detinjstva bez udobnosti, a on je izazvao epigenetsku promenu pod nazivom „metilacija stresa”. Metilacija znači da se metil grupa zakačila za mesto za uključivanje, odnosno, isključivanje, koje je deo svakog gena.
U konkretnom slučaju, metilacije stresa, gen čiji je posao da HPA osi koja kontroliše odgovor organizma na stres naredi da se povuče i da isključi dotok kortizola – utišan je. Visok nivo stresa koji se doživi u ranom periodu života može metilovati ključni gen koji kontroliše sistem stresa. Kada se to desi, živimo kao da se neprestano suočavamo sa ustremljenim lavom ili čovekom koji nosi pištolj.
Eto našeg odgovora: stres se može uvući pod kožu i promeniti sam način na koji naši geni funkcionišu.
Tim naučnika nije bio sam u pronalasku dubokih implikacija ove dramatične nove nauke; ubrzo su se istraživači širom sveta pridružili isrtaživanju, vršeći revoluciju načina na koji posmatramo razvoj deteta. Sa sigurnošću možemo reći da stres može promeniti način na koji naši geni rade, uz posledice tokom životnog veka. I šire. Ispostavlja se da se ova epigenetska promena – koja uopšte ne utiče na DNK – može preneti na naredno pokolenje; ovo je otkriveno u istraživanjima o životinjama, ali postoje skorašnji dokazi da se to dešava i nama.
(redinfoportal)
Dodajte komentar