Pojava da zaboravimo stvari čim uđemo u neku prostoriju naziva se „Efekat vrata“. Psiholog Tom Steford kaže da nam ovo otkriva mnogo toga o prednostima, kao i o manama ljudskog pamćenja. Svima nam se to dešavalo.
Popnete se na sprat da uzmete vaše ključeve, ali onda zaboravite što ste se popeli. Otvorite frižider a ne znate zašto ste ga uopšte i otvorili, ili za trenutak prekinete prijatelja dok priča, da biste shvatili da je to goruće pitanje zbog kog ste ga uopšte i prekinuli isparilo iz vaše glave onog momenta kada je došao red na vas da pričate: „Šta sam beše hteo da kažem?“ – pitamo zbunjenog sagovornika, koji se verovatno pita kako on to može uopšte i da zna.
Iako ove pogreške mogu da budu sramotne, one su i uobičajene. Ova pojava je poznatija kao „Efekat vrata“, i otkriva nam neke važne odlike organizacije našeg uma. Razumevanje ove pojave može nam pomoći da posmatramo te privremene trenutke zaborava kao nešto više od obične pojave koja nas nervira (iako će nas i dalje nervirati).
Priča o ženi koja sreće tri graditelja dok su bili na pauzi za ručak možda najbolje ilustruje ove odlike našeg uma. Ona je upitala prvog graditelja – „Šta radiš danas?“. „Ređam ciglu na ciglu“, odgovori uzdišući. Onda je upitala drugog isto pitanje. „Gradim zid“, reče drugi graditelj. Ali treći graditelj, sav ponosan kada ga je žena pitala isto pitanje, odgovora – „Gradim katedralu!“.
Ova priča se može shvatiti kao ohrabrenje da šire sagledavamo stvari, ali za psihologe ovo je primer kako o svemu treba razmišljati na više nivoa.
Treći graditelj je možda imao najinspirativnije viđenje njihovih svakodnevnih poslova, ali niko ne može da sagradi katedralu dok ne nađe najbolji način da ređa ciglu po ciglu poput prvog graditelja.
Dok izvršavamo svakodnevne poslove, naša pažnja se premešta između ovih nivoa, sa naših ciljeva i ambicija na planove i strategije, od najnižih nivoa naše konkretne akcije. U poznatim situacijama usmeravmo našu pažnju na ono što želimo, a kako mi to radimo izgleda da se samo po sebi odvija.
Ukoliko ste vozač onda uspevate da bez razmišljanja, automatski, kontrolišete menjač, pokazivače i volan, dok je vaša pažnja usmerena na dešavanja u saobraćaju ili na razgovor sa suvozačima. Kada su stvari koje obavljamo manje rutinske, onda moramo našu pažnju više da usmerimo na to što radimo. Zato postoji pauza u razgovoru kada vozač naiđe na neku komplikovanu raskrsnicu ili kada motor krene da ispušta čudne zvuke.
„Efekat vrata“ se dešava kada se naša pažnja premešta između nivoa i oslikava oslanjanje na naše sećanje, čak i na sećanje na stvari koje ćemo tek uraditi i na sredinu u kojoj smo.
Zamislite da se penjete na sprat da uzmete ključeve i zaboravite da su ključevi to po šta ste krenuli. Gledano sa psihološke strane, ono što se ovde desilo je plan („ključevi“), koji je zaboravljen čak u toku sprovođenja potrebnog dela strategije („Idi do sobe“). Verovatno je i sam plan deo većeg plana („Spremi se da izađeš iz kuće!“), koji je deo planova na široj skali („Idi na posao!“ , „Zadrži posao!“, „Budi vredan i odgovoran građanin!“ i slično). Svaki deo plana zahteva pažnju u nekom trenutku. Negde u upravljanju ovom kompleksnom hijararhijom potreba za ključem vam je pala na pamet i, poput izvođača u cirkusu koji održava tanjire na štapovima, vaša pažnja je na to usmerena dovoljno dugo da osmisli plan, ali onda je usmerena na drugi tanjir (ovog puta na hodanje do sobe ili na razmišljanje o tome ko je ponovo ostavio svoju odeću na stepenicama, ili na to šta ćete raditi kad stignete na posao ili na neku od milion stvari koje čine život).
A ponekad tanjir koji održavamo padne. Naše uspomene, čak i naši ciljevi, usadjeni su u mrežu asocijacija. To može biti i fizička sredina u kojoj ih formiramo, zbog toga nam ponovni odlazak u kuću u kojoj smo proveli svoje detinjstvo oživi milion prethodno zaboravljenih događaja, ali to može biti i mentalna sredina, niz stvari o kojima smo razmišljali u trenutku kada nam je nešto upravo palo na pamet.
Ovo nam daje uvid u to kako uspevamo da održavamo komlikovane akcije, kako da slažemo planove i akcije na način koji nam, većinu vremena, dozvoljava da stavimo odgovarajuću ciglu na odgovarajuće mesto, ne bi li izgradili katedralu zvanu život.
(redinfoportal)
Dodajte komentar