Proveli ste čitav dan u putu i konačno ste stigli u hotel. Skliznuli ste ispod belih pokrivača, i praktično se onesvestili na paperjastim jastucima. Ali, iako ste iscrpljeni, prevrćete se po krevetu umesto da spavate. Sklonost ka tome da loše spavamo prve noći na nepoznatom mestu poznata je kao „efekat prve noći“. Iako je ova pojava dobro poznata, njeni uzroci nisu jasni.
Ovaj fenomen bi mogao da bude posledica evolucije, i zapravo je dobra stvar, tvrdi novo istraživanje koje je objavljeno u časopisu Karent Bajolodži (Current Biology). Možda se dešava jer se jedna strana našeg mozga odriče sna da bi mogla da „stražari“ i da nas upozori na potencijalne opasnosti, tvrdi tim istraživača sa Braun univerziteta.
Masako Tamaki, autorka istraživanja, kaže da, kada ispitanici dođu u laboratoriju prvo veče (za istraživanje o snu), treba im dugo vremena da zaspe, bude se više puta tokom noći, čak je i dužina faze dubokog sna kraća nego uobičajeno. Obično istraživači samo odbace te podatke jer je njihov kvalitet jako loš, ali ona navodi da su se oni zainteresovali za to šta se dešava mozgu te prve večeri.
Tokom sna, mozak prolazi kroz niz faza, od kojih svaka ima specifičan električni zapis, i vezuje se za drugačiji stadijum sna. Tamaki i njen tim istraživača su se fokusirali na fazu dubokog sna, koja se naziva i faza sporih talasa, kada je mozak u najranjivijem stanju. Počeli su da prikupljaju podatke tako što su pozvali grupu ispitanika da spavaju u laboratoriji dve uzastopne noći. Svaki učesnik je bio prikačen za nekoliko instrumenta koji su merili aktivnosti u okviru obe hemisfere mozga.
Prve noći, količina sporih moždanih talasa u levoj hemisferi mozga je bila mnogo manja nego u desnoj hemisferi. Ali već druge noći su obe hemisfere imale sličan broj sporih moždanih talasa, kao što je bio slučaj i sa drugim istraživanjima o mozgu. Ove razlike u dubokom snu kod dve hemisfere se povezuju sa sanjarenjem i drugim mislima koje se pojavljaju u budnom stanju.
Na osnovu ovih nalaza, Tamaki i njene kolege su bile radoznale da vide da li bi laganiji san pomogao levoj hemisferi da bolje motri na potencijalne opasnosti, slično kao što je bilo dokumentovano u istraživanjima na životinjama. Istraživači su izložili novu turu ispitanika iznenadnim, piskavim zvucima koje su mešali sa redovnim „zvučnim signalima“ svake sekunde tokom faze sporih talasa. Ove zvučne signale su svirali zasebno levom i desnom uhu, od kojih svako šalje signale suprotnoj hemisferi mozga.
Tokom prve noći ometenog sna, leva hemisfera je pokazivala veću aktivnost na zvuke, nego desna. Ove razlike se odnose samo na iznenadne zvuke, koji su napravljeni da simuliraju moguću opasnost. Još jednom se pokazalo da je ova razlika između hemisfera nestala već druge noći.
Ali da li su ove razlike u aktivnostima hemisfera zaista uzrokovale da se ljudi brže probude i reaguju brže? Da bi ovo testirali, treću grupu ispitanika su izložili normalnim i iznenadnim zvucima dok su spavali. Učesnike su zamolili da kucnu prstom kada čuju zvuk. Prve noći, iznenadni zvuci koji su puštani kraj desnog uha, koji se obrađuju u levoj hemisferi mozga, za rezultat su imali brže buđenje i bolje vreme reagovanja, nego oni koje su puštali levom uhu. Naknadna analiza je pokazala da se vreme reagovanja nalazi u uzajamnoj vezi sa rasporedom sporih talasa u mozgu. Kao i sa svakim od prethodnih eksperimenata, efekti su prestali druge večeri.
Džerom Sigl, direktor Centra za istraživanja spavanja na Univerzitetu u Kaliforniji, u Los Anđelesu, kaže da mozak na nekom nivou nastavlja da analizira, čak i ako mi nismo svesni toga. Ukoliko se nešto neobično desi — ako se otvore vrata, ili čujete ključ u bravi ― reagovaćete na to, čak i ako je intenzitet tog zvuka nizak.
Istraživači su zabeležili asimetriju u moždanim aktivnostima i ranije, u istraživanjima koja su vršena na pticama, krznatim fokama, delfinima i beluga kitovima. Kod delfina npr. bar jedna hemisfera mozga ostaje budna i motri sve vreme, čime omogućava drugoj strani da se bezbedno vrati na spavanje. Sigl naglašava da je ovaj fenomen mnogo manje izražen kod ljudi, ali nije ništa neobično što postoji u nekom stepenu i kod nas.
Tamaki dodaje da, iako se naš mozak veoma razlikuje od mozga morskih sisara i ptica, svima su nam potrebne metode kako bismo se zaštitili tokom spavanja. Može biti da su se „naši mozgovi jednostavno razvili tako da nam je potreban samo mali deo mozga da nas čuva“.
Tamaki i njene kolege smatraju da je leva hemisfera mozga možda zadužena za čuvanje jer je veza između mreže neurona i drugih delova mozga jača na levoj strani. Ovo bi moglo da olakša bržu reakciju na moguće pretnje.
Takođe je moguće da se dužnost čuvanja tokom noći menja. Analizirali su samo prvi ciklus sna, ali postoji 5 ili 6 ciklusa tokom jedne noći, tako da se hemisfera zadužena da nas čuva se možda menja u toku noći.
Tamaki i njen tim nadaju se da će moći da istraže ovu mogućnost u budućim istraživanjima, kao i uticaj efekta prve noći na učenje i pamćenje. Ovi nalazi će moći da pruže veći uvid u hronična stanja sna, kao što je nesanica. Ljudi koji pate od nesanice bolje spavaju kada su u novom okruženju, primetila je Tamaki.
Postoje načini na koje bismo mogli da smanjimo uticaj efekta prve noći, npr. da nosimo sa sobom predmete koji nas podsećaju na dom, ali najbolja strategija je da planiramo unapred. Ako imate neki važan događaj, bolje je da ne dođete prethodni dan, da ne biste patili od efekta prve noći.
(redinfoportal)
Dodajte komentar