Kada sa decom pričamo o ozbiljnim temama, obično razmišljamo kako ima stvari koje neće razumeti i odlučimo da ih izostavimo, a da ni ne pomislimo na posledice koje mogu da izazovu te „polovične” istine, za koje verujemo da deca neće ni primetiti. Međutim, jedna nedavno realizovana studija nam objašnjava da je stvarnost zapravo mnogo drugačija od naše percepcije. Evo zašto je bolje deci ispričati celu istinu?
Cilj studije koju su vodili naučnici sa Univerziteta u Stanfordu nije bio da otkriju da li deca mogu da otkriju laž ili nedostatak istine, već da utvrdi da li su sposobni da otkriju „grehe” izostavljanja delova priče. U te svrhe naučnici su sproveli seriju testova sa decom različitih uzrasta, podeljenih u dve grupe: jedna od šest i sedam godina, a druga od četiri i pet godina.
Zadaci koji su realizovani sastojali su se od pokazivanja nekoliko snimaka na kojima dve lutke iz poznatog američkog serijala Ulica Sezam pokazuju Epiju kako da koristi igračku koja je mogla da ispunjava četiri različite funkcije.
Na jednom od snimaka objašnjavali su samo jednu od fukcija, a na drugom sve četiri. Videvši ih određenim redosledom, deca su dobila zadatak da ocene koji snimak im se više dopao i skoro svi su se opredelili za onaj u kojem lutka pruža više informacija, odnosno gde se objašnjavaju sve četiri funkcije.
Redosled kojim su im puštali snimke nije imao uticaja na rezultate dece od šest i sedam godina, Međutim, na iznenađenje Hajuvan Gveon (korea. Hyowon Gweon), profesorke psihologije na istom fakultetu i autorke ovog istraživanja, deca od četiri i pet godina pokazala su probleme u percepciji ako bi prvo videla video koji nije pružao sve informacije o funkcijama igračke.
Oko 72% njih izabralo je lutku koja ne izostavlja podatke, ali tek ukoliko bi prvo videli snimak sa više objašnjenja. Kada bi deca od četiri i pet godina videla prvo detaljniji snimak, opažali su da su na drugom izostavljene neke informacije. Međutim, ako bi gledali snimke u obrnutom redosledu, počevši od manje informativnog, nisu bili svesni nedostatka informacija.
Gveon objašnjava da rezultati ne rasvetljuju jasno to da li su mlađa deca uopšte sposobna pravilno da razumeju šta se traži od njih u ovom zadatku. Sa druge strane, stariji imaju jasniju sliku o pojmu „korisno” i znaju da sastave složenije odgovore. Moguće je da su mlađa deca ocenjivala lutke pod uticajem faktora poput simpatija koje osećaju prema određenoj lutki, ili ukoliko je jedna bila pametnija ili zanimljivija.
Prema mišljenju Gveon, ovi podaci bude nadu, jer je jasno da deca već od šest godina znaju da prepoznaju sa lakoćom kada se izostavi neka informacija, i da su od četiri godine, iako sa ograničenjima, već sposobna da primete da li im se priča samo jedan deo istine. Autorka studije zaključuje da izostavljanje podataka ne utiče pozitivno na decu, kako roditelji uglavnom razmišljaju, već naprotiv, zbunjuje mališane.
Iako je možda lakše da nešto izmislite kako biste skratili beskrajni proces dečijeg zapitkivanja i vašeg odgovaranja na pitanja, to nije uvek najbolje rešenje. Onog trenutka kada dete svoje roditelje „uhvati u laži”, ono gubi poverenje koje je od presudne važnosti za njihov dalji razvoj. Osim toga, deca uče gledajući i ponavljajući ponašanje svojih roditelja. Ako ne želite da se jednog dana suočite sa skrivanjem informacija, budite dobar primer svojoj deci.
(redinfoportal)
Dodajte komentar