Legendarne sofe na kojima su večerali Rimljani, poznate pod nazivom „klinai”, pravljene su od drveta ili kamena, a potom su prekrivane tkaninom i dizajnirane za ležanje. Sigurno smo se ponekad zapitali koliko su one zapravo bile udobne. To nas dovodi do teme – uemtnost spavanja i pitanja, da li je ona danas zaboravljena.
S obzirom na to da ljudi pre 2000 godina nisu bili upoznati sa komforom u modernom, udobnom smislu, verovatno su na njima uživali mnogo više nego što bismo mi danas. „Klinai” je bio pogodan da se na njemu jede grožđe, pije vino, razmenjuju filozofska mišljenja i da se sastaju potencijalni ljubavnici, informiše britanski časopis „The Week”.
Međutim, ležanje je tek kasnije usavršeno kao sofisticirani oblik umetnosti. Uzmimo, na primer, divan. Ova reč ima drugačija značenja u drugačijim okolnostima. Turski divan podrazumeva prostirku na podu ili se prostire duž čitavog zida. U francuskim budoarima, divan podrazumeva tapaciranu klupu često ukrašenu resama i kićankama, koja se nalazi na sredini prostorije. Ova reč se može koristiti i kao naziv za red stolica na izdignutoj platformi.
Na kraju, divani i kauči povezivani su sa „orijentalnim” načinom ponašanja i književnim diletantizmom – zahvaljujući Tomasu de Kvisiju, engleskom esejisti i rasipniku koji je živeo u 19. veku, i koji je konzumirao opijum zavaljen u stolici za ležanje. Kasnije su pisci, od Trumana Kapotea do Čarlsa Simića (koji je jednom bio u najužem izboru za Nacionalnu nagradu Amerike za pesništvo), priznali da su neka od njihovih najboljih dela nastala dok su bili u ležećem položaju.
Do skoro, ležanje je važilo za horizontalni pandan besciljnim, dugim šetnjama ispunjenim melanholijom. Kada ležimo i gledamo u plafon ili nebo gubimo osećaj postojanja onoga što nas okružuje. Opuštamo se, smanjijemo nivo budnosti i misli nam odlutaju.
Ležanje je bilo nazivano nezdravim i licemernim, prema rečima G.K. Čestertona, engleskog kritičara poznatog po svom kontriranju.
U svom eseju „O ležanju u krevetu” (1909) zalagao se za svačiju slobodu i mogućnost da odlučimo kada ćemo ustati iz kreveta, ili da li ćemo uživati u ručku „ponekad u bašti, ponekad u krevetu, ponekad na krovu, ponekad na vrhu drveta”. Iako je Česterton preporučivao da ovi trenuci dokolice (koji ne uključuju spavanje) budu „veoma česti”, insistirao je na tome da ne bi trebalo opravdavati tako besciljno utrošeno vreme, osim u slučajevima ozbiljne bolesti. „Ako zdrav čovek leži u krevetu” objašnjava on, „neka tako čini bez ikakvih izgovora: ustaće zdrav”. Međutim, upozorava da, ako legne radi neke naučne ili medicinske svrhe „može ustati kao hipohondar”.
Kineski autor, Lin Jutang, napisao je 1937. godine da su „naša čula najaktivnija u tom trenutku” kada ležimo, i dodao je da „sva dobra muzika treba da se sluša u ležećem položaju”. Naš mentalni sklop i struktura naše percepcije menja se sa promenom položaja našeg tela. Odgovori koji su pre par minuta izgledali sasvim prirodno kad smo sedeli ili stajali postaju neobjašnjivi. Važna pitanja posmatramo u potpuno novom svetlu kada ih posmatramo iz horizontalnog položaja. Glasovi, pa čak i zvonjava telefona nam se možda neće činiti toliko hitnom kao kada stojimo.
Ipak, ovih dana umetnost odmaranja je napadnuta. Pojavom pametnih telefona teško da je bilo koji vertikalni ili horizontalni položaj bezbedan od uznemiravanja koja dolaze iz spoljnog sveta.
Na primer, uništavamo san izlaganjem naših mrežnjača svetlosti ekrana neposredno pred spavanje. Stavljamo telefone na noćne stočiće tik do jastuka i prvo što uradimo kada se probudimo – uzimamo telefon kako bismo proverili poruke koje su pristigle tokom noći.
Zabrinutost oko nedostatka pažnje nije bez presedana, ili se bar može posmatrati kao najnovije poglavlje u priči koja već dugo traje. Kada je u 18. veku roman postao popularan, provođenje velike količine vremena u čitanju je postalo svakodnevnica među pripadnicima obrazovanih staleža. Postoji gomila slika na kojima žene leže na kauču, ponekad bez odeće, kao da će ih udubljenost u knjigu odvojiti od društva. Ležeći položaj posmatran je kao znak udovoljavanja i preterane stimulacije, i kao dokaz lenjosti u svetu koji se brzo menja.
Sada, kada je sve teže pronaći vremena za dokolicu, možda će čak i spavanje biti posmatrano kao nužnost, način na koji pripremamo sebe da budemo produktivni narednog dana. Sa pojavom aplikacija koje prate ciklus sna i tehnologijim koja umanjuje količinu sna koji nam je potreban, instrumentalna i kvantitativna logika tržišta je konačno uspela da osvoji i jedan od poslednjih domena koji je donekle bio nepovezan sa ekonomskim aspektom.
„Naspavaćemo se u grobu” rekao je Bendžamin Frenklin, čovek eruditskog duha koji je malo spavao i jedan od osnivača Sjedinjenih Američkih Država.
Ako su spavanje i izležavanje napadnuti, da li će ležanje možda biti rezervisano samo za starije doba, ili možda smrt?
(redinfoportal)
Dodajte komentar