Za Mokene iz jugoistočne Azije, more pruža skoro sve što može da zatreba jednoj osobi. Daje im hranu, udobno mesto za život, naravno uz pretpostavku da poseduju brod, koji je neophodan za njihov način života.
Pripadnici ove nomadske grupe poznati su po tome što lutaju Andamskim morem uz obalu Tajlanda i Mjanmara.
Mokeni putuju na malim, ručno rađenim drvenim brodovima koje nazivaju ‘kebanzi’, pomoću kojih vešto love svežu ribu i skupljaju školjke koristeći jednostavna koplja i izvanredne sposobnosti da dugo zadrže dah pod vodom.
Mokeni se pretežno žene kada su tinejdžeri. Smatra se da je idealno da žene uđu u brak kada dobiju prvu menstruaciju, a ostaju zajedno sve do smrti partnera.
Ali, pre nego što oženi devojku, pripadnik plemena mora da se dokaže sebi, mladoj, i njenim roditeljima, i to ritualom kojim pokazuje veštinu izgradnje ‘kebanga’.
Razvoj turizma i promene u zakonu dovele su do toga da Mokeni počnu da menjaju svoje mesto boravka, ali običaji ostaju isti. Tako su bili prisiljeni da napuste svoje kućice na brodovima i osnuju naselja uz samu obalu.
Malena grupa Mokena i dalje se opire promenama koje je donelo novo doba, pa još živi nomadskim načinom života, bar tokom većeg dela godine. Oni još posećuju kopno na tradicionalan način, i kratko borave na njemu za vreme kišne sezone.
Mokeni se rađaju, žive i umiru na svojim brodovima – bar tako razmišljaju oni koji se bore da sačuvaju tradiciju stariju od 4.000 godina.
Legenda kaže da je prvi Moken bio drevni kralj Gaman, kojeg je žena nakon preljube proterala s ostrva i prisilila da živi na moru u čamcu.
Mokeni danas ne poseduju mnogo. Žive od mora, svakodnevno love ribu i vade školjke kako bi se prehranili. Sav višak, a trude se da ga je što manje, prodaju kineskim ribarnicama koje se ‘šunjaju’ okolnim vodama.
Mokeni su duša arhipelaga Orang Laut, odsjaj sveta koji polako nestaje. Nekoliko članova plemena poslednji su pripadnici ‘morskih ljudi’, koji predstavljaju živi muzej cele jedne nomadske civilizacije.
Dodajte komentar