Mihailo Veruović Vojaž prvi put progovorio o Đinđićevom ubistvu, o strahu za život i selidbi u inostranstvo!
Taj 12. mart 2003. godine, kada je izvršen atentat na tadašnjeg premijera Srbije, osim što je iz korena promenio celu političku situaciju u zemlji i regionu, velike posledice ostavio je i na porodicu Veruović.
Otac Mihaila Veruovića Vojaža, Milan, tog dana je ranjen u leđa dok je bio na radnom zadatku kao Đinđićev telohranitelj. Posle nemilog događaja, za Vojaža, njegovog godinu dana starijeg brata Vasilija, majku Žanu i oca Milana problemi su tek počeli.
Kako je ispričao u ispovesti za Hit Informer, nakon tragedije, zbog straha za bezbednost, njegova porodica bila je primorana da napusti zemlju.
– Nakon Zoranovog ubistva mafija je pretila mojim roditeljima, čak su i mom bratu i meni životi bili ugroženi. Majka i otac su se plašili za našu bezbednost i zbog toga su odlučili da se odselimo iz Srbije. Otišli smo u Strazbur u Francusku. Imao sam godinu i po dana, a brat nepune tri. Roditeljima je bilo mnogo teško.
Trpeli su veliki pritisak i dugo su živeli u paranoji šta će i kako dalje. Postoji tu mnogo stvari koje ja još uvek ne znam, zbog toga ne mogu u potpunosti da se otvorim na ovu temu, ali znam da nije bilo nimalo bezazleno – počinje Vojaž svoju životnu priču za Hit i dodaje da roditelji ni u jednom trenutku nisu dozvolili da to utiče na njegovog brata i njega:
– Bili su svesni da jedino njih imamo na ovom svetu. Zbog cele situacije brat i ja sve do polaska u osnovnu školu nismo mogli da imamo mnogo drugara i da se socijalizujemo, već smo uglavnom bili okrenuti porodici. Zato su se roditelji potrudili da nam pruže sigurnost kod kuće jer da smo izgubili poverenje u njih, izgubili bismo sve.
Vojaž priča da su se majka i otac u početku u Francuskoj teško snalazili, ali da su se brzo prilagodili novoj sredini i uslovima života.
– Nisu govorili ni engleski, ni francuski. Tata se oporavljao od rane od metka koju je zadobio u predelu leđa, pa je majka više provodila vreme s bratom i sa mnom. Bio sam mali kada se sve to desilo i nisam ni znao šta znači kada je neko ranjen, šta je atentat, a šta pištolj… Bez obzira na sve, borili su se da nas izvedu na pravi put i za kratak period su uspeli da se prilagode i obezbede nam najosnovnije potrebe – priča mlada pevačka zvezda i dodaje da je oca prvi put pitao za ožiljak tek kada je napunio sedam godina:
– Zbog rane od metka imao je operacije od kojih mu je ostao veliki ožiljak na stomaku. Kada sam ga prvi put pitao: “Tata, od čega ti je taj ožiljak?”, odgovorio mi je: “Ujela me je žaba.” Kasnije, kada sam porastao, shvatio sam šta se dogodilo i od čega mu je ožiljak.
Prošlo je 19 godina od ubistva Zorana Đinđića, a na dan svake godišnjice Vojažov otac oseća posebnu tugu.
– Znam da je posao telohranitelja radio iz srca. Ispričao mi je mnogo zanimljivih anegdota i situacija koje je doživeo dok je bio telohranitelj, ali ne mogu da ih iznosim u javnost. Na svaku godišnjicu atentata mom ocu se vrate sećanja na taj dan i rastuži se. Sa Zoranom je proveo dosta vremena i imali su zajedničke ciljeve za koje su se borili. Tog 12. marta za mog oca nije umrla samo jedna osoba i dobar prijatelj već ceo ideal i vizija u koju su verovali.
Izvor: PressSerbia/Republika
Dodajte komentar