Virtuelno nasilje je stvarnost

INTERNET je postao omiljena “igračka” mališana i omladine. Prozor u svet. Osnovni izvor zabave. Sredstvo za beg od stvarnosti. I izvor opasnosti. Nebrojenih. Roditelji uglavnom i ne znaju šta to tačno njihova deca rade na kompjuteru, šta čitaju na pametnim telefonima i tabletima. Znaju da je vreme koje provode u “druženju” sa njima dugo i intenzivno. Ljute se zbog toga. Grde ih. Često ih kažnjavaju privremenim oduzimanjem “spravica”. Ali uglavnom ne znaju i ne prepoznaju kada sve to ode predaleko, pa dete postane žrtva digitalnog nasilja. Sve krene vrlo naivno – sluša muziku na “Jutjubu”, igra igrice, prati zabavne tutorijale. A onda se uključi u “čet” sa nekim, završi na nekom forumu, neko ga uceni, pošalje svoju sliku koja postane predmet ozbiljne manipulacije. Slika devojčice i dečaka se odjednom pojavi na pornografskom sajtu. Mališan dobije poziv da učestvuje u vršnjačkom nasilju. Ucene ga. Pristane, da i sam ne bi bio žrtva.

Marija Vicković, psiholog, kaže da je digitalno nasilje sve agresivnije i progresivnije u Srbiji i objašnjava nam u kojim situacijama se dešava.

– Žrtva postaje osoba čije se fotografije ili drugi privatni sadržaji neovlašćeno šalju preko interneta – kaže psiholog. – Njima se manipuliše, koriste se kao materijal za otvorenu ili prikrivenu pretnju. Iskorišćava se u seksualnoj konotaciji. Pornografija i pedofilija su dominantne. Dete može da se navodi na upotrebu govora mržnje, ulazak u sektu, pripadanje vršnjačkim delinkventskim grupama. Pod digitalnim nasiljem podrazumevamo sve slučajeve u kojima neko koristi elektronske urađaje da bi nekoga povredio, uplašio, uvredio, ponizio. Mladi često dobijaju tekstualne ili video-poruke, fotografije i pozive uznemirujućih sadržaja, a da roditelji to i ne znaju. To mora da se promeni. Odrasli moraju da shvate da ako se ne opismene, neće moći da pomognu svojoj deci.

Istraživanja pokazuju da 90 odsto roditelja smatra kako je zadatak škole da njih upozna sa digitalnim nasiljem i da, pre svega, u priču uključi one čija su deca prošla kroz to ili trenutno preživljavaju savremenu torturu. Oko dve trećine njih kaže da bi školu trebalo osnažiti za suočavanje sa ovim problemom.

Biljana Lajović, specijalista školske psihologije iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, napominje da zakon decidirano brani svako nasilje i da su zaposleni u vaspitno-obrazovnim ustanovama dužni da reaguju ukoliko se ono desi.

– S obzirom na to da postoji više nivoa digitalnog nasilja, tako ima i više nivoa nadležnih kojima je potrebno da se deca i roditelji obrate – kaže Lajovićeva. – Najpre nastavnik i razredni starešina moraju da razgovorom pokušaju da reše problem. Naravno, ako to nije moguće, sledeća adresa je tim za zaštitu od nasilja. To je unutrašnja zaštitna mreža. A ukoliko se pojavljuju najozbiljniji oblici nasilja, kao što su snimci nasilnih scena, njihovo deljenje, dečja pornografija i slično, uključuje se spoljašnja zaštitna mreža. To znači da se u priču uključuju policija, centar za socijalni rad, javno tužilaštvo i ustanove zdravstvene zaštite.

U tom slučaju, roditelj, a ne škola, moraju da se obrate nadležnom javnom tužiocu ili policiji.

– Oni moraju da budu prva linija odbrane kako bi edukacijom, razumevanjem pretnje i problema i direktnim razgovorom sa decom uputili ih na to kako mogu da se zaštite. Kada se digitalno opismenimo, prepoznaćemo da postoje servisi koji nam omogućavaju sigurnu dečju zonu i onda ćemo moći da vodimo računa koliko vremena deca provode na internetu i kako možemo da ih sačuvamo od štetnih uticaja – navodi Lajovićeva.

Marija Vicković smatra da je ovo važna tema na koju bi svi trebalo zajedno da odgovore – i roditelji i sistem.

– Govorimo o mentalnom i fizičkom zdravlju naše dece, a ponekad se ponašamo kao da digitalno nasilje ne postoji, ne dešava se, ne ugrožava nam mališane i omladinu. Važno je da se o ovome razgovora. Da se uporno priča i dosledno traže rešenja koja bi mogla da zaustave dalji porast nasilja. Roditelji često nemaju vremena da se bave svojom decom, jer su u stalnoj trci za obavezama, brinu kako da ih egzistencijalno zbrinu. Ali ovo je još važnije. Zato moraju da se uključe, da se digitalno opismene kako bi mogli da prate decu, shvate ovaj problem, uoče ga i dokuče koliko je ozbiljan.

Foto: Pixabay

Izvor: PRessSerbia/Novosti