Uzmite život u svoje ruke!

„To je krivica roditelja” ‒ jedna je od fraza koju ponavljaju pacijenti na psihoterapiji, naročito tokom prvih seansi. Čak i kada se okarakterišu kao dobri roditelji, krivica se ponovo svaljuje na njih, pa deca često umeju da kažu: „Bili su dobronamerni prema meni, ali su me štitili i više nego što je bilo potrebno”. Uzmite život u svoje ruke!

Međutim, može se čuti i suprotno: „Prebacili su na mene previše odgovornosti”. Zašto se ovo dešava? Kada stvari ne idu onako kako smo se nadali, često imamo potrebu da izvor problema tražimo u prethodnoj generaciji.

Naime, postoji ubeđenje da roditeljska figura utiče na formiranje ličnosti svakog od nas, kao i da su roditelji krivi za probleme u životu sa kojima ne umemo da se izborimo. Donekle je prirodno i očekivano da jedna generacija, usled vlastite nemoći, svaljuje krivicu na prethodnu.

Ipak, sve što roditelji rade za svoju decu, najčešće rade iz najbolje namere. Stoga je, nezavisno od situacija u kojima se nalazimo tokom detinjstva ili adolescencije, u jednom trenutku potrebno uzeti život u svoje ruke i preuzeti odgovornost za svoje postupke, a sve to kako bi se ublažila „šteta”, koja je najčešće nerado bila prouzrokovana od strane majke ili oca. Ukoliko ne uspemo da načinimo taj važan korak, teško da se ikada možemo na pravi način suočiti sa problemima u svetu odraslih.

Postoji nekoliko važnih momenata kada ne možemo tražiti opravdanja i izgovore, jer nas okolnosti pritiskaju da ne budemo više „deca”, već da odrastemo i formiramo se kao zreli ljudi. Ovaj put razvoja od deteta do adolescenta odvija se u tri faze. Prva i najvažnija faza jeste brzi osvrt na prošlost, poput flešbeka.

Druga faza je prihvatanje lične prošlosti. Naime, svako od nas treba da prihvati poteškoće sa kojima se susreo u detinjstvu. Ukoliko oprostite drugima i pređete preko svega lošeg što vam je učinjeno, neće vam biti teško da dođete do treće faze, one koja se tiče stvaranja lične odgovornosti, a u kojoj sami rešavate svoje probleme i sukobe. Tada više nema potrebe za prebacivanjem krivice na druge i prošlost.

Iako je to tipična reakcija kada utonemo u stanja poput tuge, anksioznosti ili depresije, nikako nije dobro tražiti uzrok problema ili krivice u drugima. Ne samo da vam to neće pomoći, već vas može povući dublje u probleme. Jasno vam je da je nemoguće živeti u neprestanom begu od poteškoća, budući da su one sastavni deo života.

Stoga je najbolje misliti kako je ono što vam se dogodilo u prvom delu života, bilo pozitivno ili negativno, neizbežan i sastavni deo vašeg razvoja i životnog puta, a koji je tu da vas nečemu nauči. Čak i kada zapadnemo u neprijatna unutrašnja stanja, kao što su tuga ili depresija, ne dešava se to slučajno ili iz inata.

Takve trenutke treba prihvatiti i tražiti njihov uzrok, bez straha od osude ili od toga šta će reći drugi. Onda kada ste preuzeli odgovornost za svoje postupke, ne treba se više prisećati trauma iz prošlosti koje bi vam ponovo otvarale rane. Čak i ako posustanete, uvek je na putu ka lepšem i zdravijem životu dobro potražiti pomoć lekara ili psihoterapeuta.

(redinfoportal)