Neka vam cilj bude SAVRŠENSTVO, ali budite zadovoljni sa malim napretkom koji ostvarujete svakog dana. Preambicioznost može biti štetna za napredak. Savršenstvo je na kraju krajeva dostupno samo Bogu. U čemu je onda smisao savršenstva ako je ono dostupno samo Bogu? Mi ljudi smo bića koja mogu da sanjaju o savršenstvu i upravo nas taj san inspiriše da se popravljamao.
Taj san nam pruža motivaciju neophodnu za transformaciju. San o savršenstvu rađa interes za umetnošću i životom. Naša zainteresovanost za savršenstvo i san o njemu predstavljaju zapravo našu potrebu za Bogom.
Nekada se dešava da nam je telo spremno ali nam je um slab i govori nam da nemamo vremena ili da vežbanje zahteva i suviše truda. Nekada je um spreman, ali nam je telo slabo i kaže nam da smo suviše umorni za sve to. Svako ko vežba mora da stavi fokus negde izmedju uma i tela, uvažavajući i jedno i drugo ali rukovodeći se inteligencijom i dušom jer se prava motivacija i prava posvećenost nalaze upravo tu. Pružite svoj maksimum ali se trudite i da podignete taj isti maksimum. Danas deset minuta. Posle par dana, dvanaest minuta. Usavršite to i onda ponovo produžite. Više vredi minimalna dobro uradjena poza nego maksimalno uradjela loša poza.
Nikada nemojte reći da ste razočarani sa sobom. Nađite vreme da svakog dana uradite asana trening i tako održite konitinuitet vežbanja. Nekada će i um i telo pucati od motivacije, a nekada će se buniti protiv vežbanja. Da li imate neki problem koji vežbanje čini teškim? Povredu kolena? Ukočena leđa? To je vaše problematično dete.
Naučite kako da mu pristupite i kako da ga odgajate kao što biste to činili sa deteteom koje ima određene probleme i koje zahteva posebnu ljubav i pažnju. Nemojte brinuti o porazima. Porazi u životu nam pomažu da razvijemo odlučnost i neophodni filozofski pristup stvarima. Budite opušteni. Pogledajte samo mene, ja se ne brinem, iako znam da ne postoji način da se rešim nekih svojim poteškoća. Meni lično, ako sam uspeo juče, odlično. Ako mi je za to potrebno još dvadeset godina, nema problema. Sve je u redu.
Nemojte se plašiti. Nemojte se vezivati za svoje telo. Čak iako osetite strah, prihvatite ga i imajte hrabrosti da ga prevaziđete. Kada osetite strah, morate pristupiti vežbanju bez vezanosti za telo, doživljavajući ga kao poligon na kome možete da izrazite sopstvenu kreativnost. Kada strah nije prisutan, telu možete pristupiti sa više subjektivnosti, doživljavajući ga kao deo vas samih, koji zahteva vežbanje i brigu.
Dugo i kontinuirano upražnjavanje asana i pranajama, kome pristupate sa puno svesti, čini čvrst temelj i donosti uspeh. Mladi, stari, ljudi u dubokoj starosti pa čak i bolesni i nejaki mogu dostići savršenstvo u jogi ako konstantno vežbaju. Uspeh prati one koji vežbaju.
Uspeh u jogi ne postiže se pukim čitanjem drevnih tekstova. Oni su naravno vrlo bitni ali bez vežbanja oni ostaju u domenu puke teorije. Pravi test svake filozofije jeste da li je možete primeniti u životu i još važnije da li je možete primeniti sada. Čak je i Patanjali, duhovni genije po rođenju, rekao da se joga master postaje samo uz neprekidno vežbanje sa puno posvećenosti i odlučnosti.
Da li baštovan očekuje jabuke čim posadi seme? Naravno da ne. Baštovan zaliva seme, broji svaki dan i raduje se dok gleda kako raste. Na isti način i vi treba da pristupite telu. Pranajama i asana zalivaju se ljubavlju i radošću koju osećamo pri svakom i najmanjem napretku. I dok znamo šta nam je krajnji cilj, fokus nam nikada nije na krajnjem prosvećenju. Svesni smo da kada naš trud sazri, sa njim će doći i prosvećenje. Strpljenje praćeno disciplinovanim vežbanjem pruža nam neophodnu snagu volje.
Snaga volje je opipljiva, a ne eterična. Kada nešto uradite, vi time izražavate snagu volje i postaje malo lakše da i sledeći put imate tu istu snagu. Kada uradite asanu, time fizički izražavate snagu volje direktno kroz vaše mišiće. Snaga volje se ne nalazi isključivo u umu već i u telu. Ja sam poznat po tome što znam da udarim čoveka po butini i kažem: “ Volja se nalazi ovde”. Upravo snagom volje vi pokrećete mišiće unosite eleganciju. Upravo ova snaga volje kroz proširenje uma, omogućava nam da doživimo mir, zadovoljstvo i slobodu od vezanosti za telo.Snaga volje nije ništa drugo već spremnost da se radi.
Koristeći svoju inteligenciju i snagu volje, morate sami da se upitate da li možete da budete malo bolji nego što jeste? Svetlost obasjava one koji su u stanju da prošire svoju svest malo više nego što se čini mogućim. Mi sami sebe ograničavamo time što se zadovoljavamo postignutim. Znamo da kažemo: “Ne želim da idem dalje jer je ovo sasvim dobro”. To je život u starom stanju uma.
Upitajte se da li možete da budete malo bolji. Onda ćete odmah osetiti da se nešto dešava. Ako ste savesni, vaša savest će vam šapnuti: ”Probaj da odeš malo dalje”. Ako je cilj koji imate postavljen na najvišoj lestvici, tada će vas pratiti i samopoznavanje. Ovo govorim jer se vaš um i inteligencija kreću dublje prema unutrašnjem telu, prinoseći um bliže samoj suštini bića, tj. duši. U trenutku kada pređete granicu i uradite nešto čemu se vaše telo opire, prišli ste malo bliže samoj duši. Nasuprot tome, čim kažete : ”Zadovoljan sam.”, svetlost koja obasjava svest i pažnju, počinje da jenjava.
Svrha pamćenja pri izvođenju asana je da nam omogući da poredimo današnji trening sa onim od juče i na taj način vidimo da li napredujemo u pravom smeru. Mnogi ljudi ponavljaju ono što su naučili u prošlosti i njihovo izvođenje asana postaje puko mehaničko ponavljanje, što um i telo dovodi do stagnacije. Asana nije poza koja se može izvesti mehanički. Ona zahteva razmišljanje i samim tim inovativnost i improvizaciju, a na njenom kraju nalazi se balans koji je smešten između kretanja i otpora daljem kretanju. Nikada se nemojte ponavljati. Ponavljanje zatupljuje um. Uvek morate biti animirani i pristupati onome što radite sa zainteresovanošću.
Da bih to i ilustrovao, ponekad namerno stanem ispred svih koji su prisutni na času joge i zauzmem određenu asanu. Tada im kažem da to što sam upravo uradio predstavlja savršeno izvedenu asanu. Niko ne može da joj nađe bilo kakvu manu. Ona je savršena na površini ali iznutra moj um je odlutao negde drugde. Tada ponovo uradim istu asanu ali ovaj put sa punim prisustvom uma. Tada kreiram jedinstvo unutar samog sebe i primoram ih da vide pažnju koju imaju i moje noge i torzo kao i čula opažanja. Tako dve izvedene asane očigledno se razlikuju.
Nemojte dozvoliti da vam iskustva iz prošlosti ostavljaju trag na umu.Uvek izvodite asane sa svežim umom i sa novim pristupom. Ako ponavljate ono što ste uradili juče, onda živite u sećanjima odnosno u prošlosti. To znači da ne želite da se otisnete od prošlih iskustava. Držanje za sećanje isto je što i reći: ”Juče sam to tako uradio.” Kada se pitam : ”Postoji li nešto novo u odnosu na kako sam to uradio juče?”, tada postoji napredak. Da li se krećem napred ili nazad? Tada razumete kako da unesete dinamiku u statičnu asanu. Pamćenje mora da služi kao otskočna daska sa koje se možete upitati, ”Šta bolje mogu da uradim danas, nego juče?”
Ovo važi podjednako i u životu i pri izvođenju asana. Često se događa da kada neko usavrši izvođenje asane, ona postane nezanimljiva. Upravo zato možete videti mnoge koji asane rade mehanički, a um im je negde drugde. Tada ste došli do mrtve tačke i više ne možete da uživate u asani. To je pogrešan pristup. Ljudi pomisle da su dostigli vrhunac. Kako znaju da jesu? Možda su tek na početku. Uvek morate probati da preskočite crtu koja odvaja prošla iskustva. Iznutra, u samima sebi, morate stvoriti osećaj lepote, oslobađanja i večnosti, a to je moguće samo u ovom trenutku.
Kaka se sve više prilagođavamo i asane nam postaju pristupačnije, tako se rađa i veći izazov da vežbanje postane uživanje u postignutom. Ja to stanje nazivam “ kobajagi joga” ili joga radi zadovoljstva. Više ne koristimo inteligenciju da se osvrnemo, popravimo nesavršenosti i težimo usavršavanju, već je koristimo da bismo hranili svoju sujetu. Put joge je zakrčen malodušnošću.
Ako nema vetra u jedrima, jedino što nam ostaje je da veslamo. To znači da moramo prionuti vežbanju sa žarom, trudom i u kontinuitetu, postavljajući pred sebe nove izazove. Šta nije u redu? Šta mogu da popravim? Tu plamen vežbanja (tapas), pali fenjer ineligencije i rađa se samoznanje (svadhyaya). Reč tapas označava unutrašnji intelektualni plamen koji sagoreva naše nečistoće.
Ako se ikada osetimo odvojeni ili bolji od drugih, čistiji ili putem jogom uzvišeni, možemo biti sigurni da smo skrenuli s puta ili da smo se čak vratili u stanje neznanja. Svetac i filozof Ramanuja, još je pre 900 godina govorio o bramičkom pogrešnom shvatanju, prema kojem smo “iznad” drugih. Baš suprotno, vežba i čistoća života vtraćaju nas “među” druge, a ne iznad drugih. Kao što smo već govorili o unutrašnjoj integraciji unutar samog tela, to prirodno vodi do integracije sa svim drugim živim bićima. Integracija znači jedan. Jedan je broj koji može da ode u sve druge brojeve. Osećajno i svesno biće ne postaje “neko”, već zajednički sadržalac čitavog čovečanstva. To se postiže kada se inteligencija iz glave, transformiše putem poniznosti i mudrosti srca kao i brigom za druge.
Ako postoji kraj, to onda znači da nema Boga. Ali božija kreacija nikada ne prestaje, tako da ni kreacija vaših pokreta nikada ne prestaje. U trenutku kada kažete “USPEO SAM”, zapravo ste izgubili sve što ste postigli. Čim nešto postignete morate da napravite novi pomak napred. Takođe postoji i evolucija. Čim kažete “ZADOVOLJAN SAM SA POSTIGNUTIM”, počinjete da stagnirate. To je kraj učenja i tako zatvarate vrata vašem intelektu. Zato hajde da uradimo on što ne možemo, a ne ono što možemo. Uvek morate da uradite malo višenego što mislite da možete, kako po kvantitetu tako i po kvalitetu.Upravo to nas vodi do lepote i uzvišenosti.
Iz knjige „Svetlost na život“, Iyengar
(inzena.rs/pixabay)
Dodajte komentar