Stara planina, šta očekivati? Nisam znala, a pružila mi se prilika posetiti jugoistok Srbije i odsesti u Ćuštici, Hotel i spa centru Stara Planina. Prvo pitanje koje sam sebi postavila vozeći se ka svome odredištu bilo je: „Kako je moguće da do sada za ovo nisam znala?“.
Na samo nekoliko sati vožnje od Beograda leži netaknuto bogatstvo. Došavši na Jabučko Ravnište, svega nekoliko stotina metara udaljeno od hotela, imala sam osećaj da sam dotakla nebo, bila sam na samom vrhu sveta. Gledam prostranstvo, zamagljeno suzama sreće u očima, nepreglednu šumu, drveće čiji su najviši vrhovi preprečili put oblacima. Zaustavljaju ih, kao da žele čuti jesu li u svome vekovnom mirovanju nešto propustili.
Tišina gotovo zaglušujuća, za nas navikle na gradsku vrevu i gužvu, pravi šok. U prvom trenutku nisam čula čak ni ptice. Osećaj fenomenalan, pluća se pune čistim vazduhom, sve ćelije u telu kao da su oživele. A to je bio samo početak.
Vraćam se asfaltiranim putem do hotela, impozantne i moderne građevine. Pitam se šta sam očekivala da ću videti. Ono što me zateklo, sasvim sigurno nisam. Shvatim koliko je volje, želje i ljubavi trebalo da se jedan takav hotel kao što je SP Resort hotel Stara planina nađe na krovu Srbije. Sasvim sigurno sve od navedeno i mnogo, mnogo više.
Samo iskustvo boravka u hotelu neka ostane za neku od sledećih priča. Sada sa vama želim podeliti ono što je Stara planina probudila u meni, osećaj slobode, mira i spokoja. Svi problemi kao da su nestali, ono za čime jurimo svakoga dana, otišlo je u drugi plan. Tu sam bila kako bih uživala.
Na Staroj planini ste živi, slobodni od pritiska, tu ste da budete ono što zapravo jeste, okruženi savršenstvom netaknute prirode.
Još kao dete volela sam šumu. Nakon iskustva Stare planine volim je čak i više. Prvo što sam uradila bila je upravo šetnja ovom srpskom lepoticom. Nakon male dileme, da li krenuti označenom stazom ili jednostavno kuda me noge odnesu, odlučih se za prvu varijantu. Na svakom koraku dočeka me nešto novo, a sve što sam videla ili dotakla bilo je pravo malo čudo prirode. U susret dolazi grupica planinara. Na licima im osmeh, te shvatim da se ne mogu ni setiti kada sam prošla pored ljudi koji se jednostavno smeškaju. Toliko smo se udaljili od života, prirode, da nam je i osmeh postao stran.
Nabacim osmeh i krenem im u susret. Svi u rukama nose posudice, kada smo stali da proćaskamo, virnem u neke i shvatim da su pune malina. Čoveče, maline, sitne, male, avgustovske i planinske. Žao mi što i pored moje želje da vidim, osetim i dotaknem, nisam baš sve videla. Požalim što i sama nisam ponela posudicu, ali shvatim da će mi ruke biti sasvim dovoljne. Tek nekoliko koraka od dobro utabane planinske staze, na obe strane šume, prostrli se grmovi čije grane jedva da mogu podneti teret malih rozih voćkica.
Tada se setim kako sam kao dete uživala u malinama, a sada, kad god bih pokušala oživeti taj osećaj, shvatila sam da ne uspevam. Mislila sam da su godine učinile svoje, da se ne znam više radovati kao dete. Misao je isparila nakon što je prvi plod dotakao moje okusne pupoljke. Eksplozija ukusa i shvatim da je moje unutrašnje dete još tu. Samo, nikad mu od detinjstva nisam ponudila nešto poput ovih malih šumskih lepotica.
Nastavljam šumom, zamazanih ruku, verovatno i lica, ali moje unutrašnje dete je srećno. I ja sa njim. Ispred mene odjedanput puca proplanak. Prvo ne shvaćam šta vidim. Na svega nekoliko desetina metara od mene, mirno pasu konji. Pogledam na sve četiri strane. Nigde nikoga. Da li je moguće da su divlji?
R. Kulić
Dodajte komentar