Šta znači oznaka „prirodni ukus“ na pakovanju i da li je on zdraviji?

Nema velike razlike između prirodno i sintetički proizvedenih ukusa, pa se oznaka “prirodni ukus”‘ verovatno koristi ponajviše radi marketinga, kaže struka.

Potrošači zapravo ne znaju šta takav ukus sadrži.

Od vode s ukusom, preko voćnih jogurta, do sosa za testeninu – na svim tim pakovanjima, kao i na mnogim drugima, neretko se mogu videti oznake da sadrže uprirodne ukuse”.

To je, zapravo, najčešća oznaka na brojnim namirnicama koje kupujemo, a da zapravo ne znamo šta podrazumeva i koliko su ti ukusi uopšte prirodni. Potrošači osim toga ne znaju da i namirnice s tom oznakom mogu biti upitnog kvaliteta.

Američka Uprava za hranu i lekove definiše prirodne ukuse kao sastojke koje se dobijaju iz biljaka (dakle iz voća, povrća, začina, bilja, kore i korenja) ili od životinja (meso, plodovi mora, jaja i mlečni proizvodi) čija je glavna funkcija dodavanje ukusa, a ne ishrana.

Ukus se može ekstrahirati zagrejavanjem, fermentacijom, destilacijom ili drugim postupcima.

– Postoje hemikalije koje čine ukus ove hrane ili prirodnih sastojaka, poput benzaldehida, na primer – kaže dijetetičarka Alison Bejker za OpenFit.com, a prenosi HuffPost. 

– Benzaldehid se nalazi u siru, pečurkama i bademima, na primer. Može se izvući iz te hrane i koristiti za aromatizovanje drugih namirnica – objašnjava. Veštački ukusi, s druge strane, dolaze iz neprehrambenih, sintetskih izvora.

– Primer bi bila veštačka aroma vanil‚ije, čiji je glavni sastojak sintetički proizveden vanilin, za razliku od prirodne vanilije koja bi se dobijala s Madagaskara, iz Indonezije ili Meksika – kaže, Lilijen Ver, profesor prehrambenih nauka sa Univerziteta Čepmen.

Iako se na prvi pogled može činiti da je bolje nabavljati hranu s prirodnim ukusom, jer je ona kvalitetnija, nije nužno tako, upozoravaju stručnjaci, jer i prirodne i veštačke ukuse ‘mešaju’ hemičari u laboratorijima, čiji je službeni naziv – aromatičari.

Prirodne i veštačke verzije istog ukusa mogu biti gotovo identične u khmijskom sastavu, jedina razlika je izvor, odnosno njegovo poreklo. Tako i prirodni ukusi mogu sadržavati sintetičke konzervanse, emulgatore, otapala i druge ‘slučajne dodatke’.

– Istina je da ukusi koji su dodati u pojedine namirnice mogu biti prirodnog porekla, ali opet može biti reč o visokoprocesiranoj hrani koja zato ne mora biti kvalitetnija od one kojoj su dodane veštačke arome, ili je bez arome – kaže nutricionistkinja Vesna Bosanac.

U nekim slučajevima možda neće ni biti neke velike razlike, kaže Čarls Pletkin, izvršni direktor koledža Hanter iz Njujorka. Ipak, mnoge firme pribegavaju tome da označe prirodno poreklo ukusa u proizvodu, što je zapravo samo marketinški trik, uveren je.

Jedini je izuzetak pritom činjenice da firme moraju naznačiti sadrže li ukusi  jedan od osam glavnih alergena: mleko, jaja, ribu, školjke, orašaste plodove, kikiriki, pšenicu ili soju.

Ali, ako imate neku od manje uobičajenih alergija na hranu, bilo bi dobro direktno se obratiti proizvođaču i zatražiti potvrdu da njegov proizvod taj sastojak ne sadržava, kaže dijetetičarka Stefani Sasos iz Instituta za dobar menadžment.

Dodaje kako vegani i vegetarijanci koji izbegavaju životinjske proizvode mogu imati sličan problem.

– Ako brend ili proizvođač hrane naročito ne naznače da su prirodni ukusi bazirani na biljkama, ne možete sigurno znati odakle dolaze. Isto je i sa pitanjem da li je reč o organskim i ne-GMO izvorima. Ako proizvođač to ne naznači na etiketi, potrošač ne može znati o kakvim se ukusima radi, kaže Sasos.  Ipak, dodaje kako potrošači u SAD-u imaju i mnogo veće probleme od prirodnih ukusa.

– To su svakako preterana konzumacija dodanih šećera i preterane količine natrijuma u prerađenoj hrani, koji imaju puno veći negativan uticaj na zdravlje. No, pitanje ukusa svakako zahteva dodatnu pažnju i istraživanja – kaže i dodaje kako je zato puno mudrije kupovati ‘obične’ namirnice i aromatizovati ih prirodno kod kuće.

(ddl.rs/pixabay)