Šta sve osećamo posle raskida

Raskid emotivne veze sa partnerom/-kom predstavlja jedan od nezaobilaznih stresnih životnih događaja. Kao i svaki stresni događaj i ovaj je praćen nizom negativih emocija – tugom, povređenošću, besom, strahom i ponekad krivicom.

Mešavina i intenzitet ovih emocija stvaraju visok nivo neprijatnosti i bola te zbog toga neke osobe doživljavaju raskid kao nešto što je preplavljujuće i nepodnošljivo i izbegavaju da izađu iz disfunkcionalne veze ili se zadovoljavaju površnim emotivnim odnosima. Ipak, da bismo mogli da naučimo kako da gradimo kvalitetne emotivne odnose moramo biti spremni da se suočimo sa neprijatnošću koju donose negativne emocije nakod raskida, i prihvatimo svaku kao sastavni deo jednog procesa koji ima ograničeni „rok trajanja”.

Tugovanje nakon raskida je proces koji se apsolutno mora dogoditi. To je prirodan proces koji na početku može izgledati dramatično i veoma intenzivno, pa nekima može ličiti da su upali u depresiju; postoji pad u raspoloženju, plačljivost i razdražljivost, gubitak interesovanja, otežano obavljanje svakodnevnih aktivnosti, nesanica, gubitak apetita.

Ipak, ovaj period se završava nakon nekoliko nedelja i vremenom gubi na intenzitetu. Ukoliko period tugovanja izostane i ako se tuga negira, potiskuje, to može samo pogoršati situaciju jer će se svakako tuga i i neraspoloženje pojaviti u nekom trenutku (pa čak i nakon nekoliko meseci). Dakle, nemojte bežeti od emocije tuge ma koliko vam to izgledalo trenutno nepodonošljivo i neprijatno, imajte na umu da je prirodno da se tako osećate i da će proći vremenom.

Ipak, postoje različiti faktori zašto ovaj period kod nekih ljudi traje duže a kod nekih kraće, npr. važno je koliko je veza bila duga i koliko su emocije bile dubinske, kakva je osoba po strukturi ličnosti (npr. osobe koje su zavisnog karaktera ne mogu da funkcionišu bez podrške bliskih ljudi, pa im često raskid sa partnerom izgleda kao da su potpuno izgubile stabilnost i sposobnost da bilo šta samostalno urade), kakve mehanizme prevladavanja osoba koristi (npr. da li upada u manično ponašanje negirajući tugu obavljajući sve životne aktivnosti kao da se ništa nije dogodilo i čak preteruje u tome), kao i da li je osoba ranije u svom životu imala iskustvo raskida/ostavljanja od strane bliskih osoba.

U ovom periodu važno je imati podršku bliskih ljudi, porodice i prijatelja, ali u suštini najvažnije je osloniti se na svoje resurse i nastojati da se postepeno vraćate u one aktivnosti koje se tiču vas samih i koje su bile manje/više zanemarene u vezi.

Ova emocija se takođe često javlja nakon raskida, posebno u situacijama kada raskid nije usledio kao obostrana želja oba partnera već kada jedan od partnera odluči da raskine. Razlozi za ostavljanje mogu biti više ili manje eksplicirani, najčešće se dešava da je postojao neki problem koji se dugo nije rešavao ili je njegovo rešavanje bilo bezuspešno pa jedan od partnera raskid vidi kao jedini mogući izlaz, neretko partner/-ka već imaju ili planiraju da stupe u vezu sa trećom osobom, ili su otkriveni u prevari.

Kada se nešto ovako dogodi obično se ostavljani partner oseća iznevereno i ne može sebi da objasni zašto se osoba u koju je toliko emotivno uložio tako ponela. Osećanje povređenosti je produkt uverenja i očekivanja da partner/-ka apsulutno ne sme da donese takvu odluku jer mi nismo to zaslužili i zato što nam takvim ponašanjem može naneti bol. Kad ćemo funkcionisati normalno

Ovakvo razmišljanje nije racionalno, partner/-ka apsolutno sme da vas ostavi bez obzira koliko ga/je volite, koliko ste mu/joj pažnje,vremena i emocija poklonili. Prema tome, prirodno je da budemo razočarani u bivšeg partnera/-ku i da nastavimo dalje, ali ne i da osećamo povređenost koja je intenzivnija od razočarenja i može nas blokirati da ulazimo u emotivne odnose sa drugim partnerima kako ponovo ne bismo bili povređeni.

Ova emocija ima sličnu osnovu kao osećanje povređenosti. Besni smo na partnera jer nije pravedno što nas je ostavio, i što je to učinio na ovaj ili onaj način i to baš u ovom trenutku, to ga čini lošim čovekom i sl. Bes obično implicira i želju za osvetom, nekada osveta ostane samo na nivou mašte a nekada se zaista i realizuje.

Postoji i bes na sebe, obično smo besni na sebe jer nismo ranije primetili da su se partner/-ka „čudno” ili „drugačije” ponašali, i trebalo je da mi budemo ti koji će izaći iz veze, trebalo je da na vreme obezbedimo sebi rezervu i sl. Bes kao i osveta takođe nemaju smisla, naravno da ćete biti nezadovoljni što se sve tako odigralo ali ne morate biti besni.

Bes vas čini samo još više besnim, to je negativno osećanje koje pre svega ima fiziološki loše posledice (npr. povišeni krvi pritisak), takođe svoj bes možete preneti na druge ljude, na potencijalne partnere (kad ste besni i/ili povređeni možete stvoriti generalizacije tipa “svi muškarci/žene nevreni/-e” i sl.).

Prihvatite činjenicu da su postojali problemi koji se nisu rešavali i da je prosto moguće da partner/-ka poželi da izađe iz veze, razmslite koji su bili ključni momenti u kojima je trebalo da reagujete a niste, ali o tome razmišljate racionalno i sa težnjom da izvučete pouku a ne prekoravajući sebe.

Ovde se pre svega misli na strah od samoće. Osoba kojoj se dogodio raskid može očekivati da nikada više neće naći partnera/-ku, da i ako je nađe to neće biti isto, verujući da je moguće voleti samo jednom u životu. Ovakavo katastrofično razmišljanje može vas odvesti u stanje anksioznosti i očaja.

Istina je da vi ne možete predvideti šta će se dogoditi, da ste trenutno pod uticajem negativnih emocija i da ste skloni da razmišljate katastrofično, da postoji toliko ljudi na ovoj planeti sa kojima možete imati toliko toga zajedničkog i da je stoga moguće biti zaljubljen više puta samo ako to sebi dozvolite (ne vodeći se pogrešnim mitom o “jednoj ljubavi za ceo život”).

Sa druge strane, samoća može doneti mnogo toga korisnog-npr. ostaje vam puno vremena za druženje sa prijateljima, upoznavanje novih ljudi, uključenju u nove aktivnosti, širenju interesovanja što nekako niste baš uspevali da postignete dok ste bili u vezi.

Ovo osećanje može postojati kod jednog od partnera kada razmišlja o tome da izađe iz veze koja je disfunkcionalna a to ne radi da ne bi „povredio/-la” drugu osobu, može se javiti kada parter/-ka preuzme odgovornost da on/ona bude taj/ta koji će raskinuti pa se nakon raskida javi krivica jer vidi kako “ostavljena” osoba pati ili osoba sebe krivi jer je možda mogla uraditi još nešto u vezi a ona se završila.

U bilo kakvoj od navedenih situacija krivica predstavlja disfunkcionalno osećanje i samo vas uvodi u veće emotivne probleme. Ostajući u disfunkcionalnoj vezi samo zbog osećanja krivice, čini vas sve manje prisutnim i iskrenim prema partneru u tom odnosu. Katad će partner/-ka primetiti da “stvari” ne funkcionišu baš najbolje.

Prema tome, ako izađete iz disfunkcionalnog odnosa vi nikoga ne povređujete više nego da ostajete u njemu bez “davanja sebe”. I na kraju, moguće je da ste mogli neke stvari uraditi drugačije ali nakon raskida nema smisla razmišljati o tome. Pre nego što dođe do raskida potrebno je pričati o nekim problemima i načinima kako da se oni reše, ali nekada nema inicijative i truda sa druge strane tako da prosto i da ste hteli niste mogli ništa da uradite.

Raskid jeste jedan od jako neprijatnih događaja u životu baš usled mešivine svih ovih negativnih emocija koje se pojave manje/više momentalno. Ali, imajte na umu da ova lavina može da se svakako može da se preživi i prevlada i da ćete moći kroz određeni period ponovo da funkcionišete sasvim normalno.

Foto: Pixabay

Izvor: PRessSerbia/LoveSensa.rs