Sara Jo iskreno o dečku, konkurenciji, komentarima: Evo koga ne bi volela da vidi u žiriju

Pop pevačica će 4. marta nastupiti na domaćem izboru “Pesma za Evrovizije 22”

Poslednjih dana bruji beogradska čaršija da je Sara Jovanović, poznatija kao Sara Jo, jedan od najozbiljnijih kandidata za predstavnika Srbije na pesmi Evrovozije.

Da bi po drugi put dobila tu čast da predstavlja Srbiju na evropskoj muzičkoj smotri moraće da prođe nimalo lak zadatak, odnosno da sa svojom pesmom “Muškarčina” pobedi na domaćem takmičenju “Pesma za Evroviziju”.

Budući da se od nje očekuje, pored sjajne interpretacije, isto tako zadivljujuć scenski nastupup, Sara je angažovala najboljeg reditelja na ovim prostorima Miloša Šarovića dok će njen dečko slovenački koreograf Žiga Sotlar biti zadužen za plesni deo.

Velika odgovornost ali i pritisak koji je u većem delu samoj sebi nametnula doprinele su do toga da je za kratko vreme izgubila veliki broj kilograma.

U velikom intervjuu za Telegraf Jetset Sara je po prv put otkrila od koga strahuje u žiriju, šta misli o konkurenciji, detalje veze sa slovenačkim koreografom ali i otkrila koliko je ovo učešće stresno za nju.

– Za moj izgled ovih dana se pobrinuo stres, tako da nikom ne preporučujem tu taktiku skidanja kilograma.

Koliko je u stvari ovaj projekat stresan za tebe?

– Ne samo ovaj projekat, često se namesti u ovom poslu da se veže nekoliko stvari na koje ne možeš da utičeš. Uvek polaziš od toga da je svaka prilika sveta i da treba iskoristiti svaki trenutak, da nikad ne znaš šta te čeka. To od prilike traje već deset godina.

Znači li to da si se pokajala što si ušla u ovaj projekat “Izbor za pesmu Evrovizije 22”?

– Ne, naravno. I kada dođu ti neki trenuci gde sam stvarno, možda malo umorna, ili da mi malo fali poletnosti i motivacije, prisetim se koliko sam zahvalna što prvenstveno znam šta me ispunjava i šta želim da radim u živoru. Nekako uspevam da održim tu žar i priču koja me istinski ispunjava već deset godina. Tako da ne bih da se žalim. Svakako da ovaj posao podrazumeva svašta nešto što ne možeš ni da zamisliš. Koliko god da si u muzici i da pratiš izvođače, njihove priče i da možeš neke stvari da pretpostaviš, ipak neke ne možeš.

Čega se najviše plašiš kada je “Pesma za Evroviziju 22” u pitanju? Šta bi za tebe bio neuspeh a šta bi smatrala velikim uspehom?

– Neuspeh bi bio moje nezadovoljstvo nastupom. Tokom procesa pripreme performansa se ne opterećujem plasmanom i tim stvarima. Opterećenje se ogleda u tome da li ćemo maksimalno iskoristiti tu priliku ili ne. Nemamo često mogućnost da se dokažemo na taj način, pogotovo kada si performer i kada voliš scenski nastup. Iako se dešavaju promene na našoj muzičkoj sceni, mislim da je nedovoljno emisija i prilika gde možeš da se dokažeš kao performer. Tako da bi neuspeh bio moje nezadovoljstvo nastupom. A uspeh bi bio to što sam navela samo kontra. Bila bih zadovoljna da maksimalno iskoristimo tu priliku i pokažem nešto što nisam do sada. Ako oduševimo publiku, to će mi biti uspeh. Vidim da su stvarno ljudi zavoleli pesmu, nikada nisam osetila veću podršku i ljubav, pogotovo na društvenim mrežama i onda imam taj pritisak. Od prvog dana, otkako se pojavila pesma priča se o tom nastupu. Osećam veliki pritisak i prosto to bi mi bio veliki uspeh da opravdam njihova očekivanja a i svoja.

Poslednjih godina dosta ulažeš u scenski nastup, sada je tu i tvoj dečko Žiga Sotlar koji je jedan od najboljih koreografa u Evropi. Nekako se od tebe očekuje da napraviš spektakl. Da li imaš pritisak od toga da opravdaš očekivanja poblike?

– Kroz priču sa svojim bliskim ljudima stalno sam provlačila kako osećam pritisak, kako treba da opravdam podršku ljudi, kako treba da opravdam ovo, ono, velika su očekivanja i onda smo zajedno zaključili da zapravo ja imam najveća očekivanja i da samoj sebi postavljam neke nove više ciljeve. U tome mi je publika, i te kako vetar u leđa i ta njihova očekivanja, što nekako podrazumevaju nadogradnju moje priče. Ali, da je tu ključni faktor moja glava, koja stvori pritisak, jeste. Ja nekako vidim kao, kao glavnu poentu mog bitisanja na sceni, upravo to, da budem što bolji peformer i da na što bolji način zabavljam ljude.

Sa tobom na bini biće i tvoj partner, slovenački koreograf Žiga Sotlar. Ukoliko se plasiraš na Evroviziju da li 12 poena možemo da očekujemo od Slovenije, pratiš li slovenačke medije, šta kažu?

– Nadam se da nas neće izneveriti (smeh). Pratim slovenačke medije, i kod njih se trenutno održava izbor za njihovu pesmu za Evroviziju. Čak sam u kontaktu sa jednom učesnicom Džuli, koja je puna podrške za mnee. I ja njoj želim stvarno sve najbolje i da pobedi jer je jedna od najautentičnijih izvođača koji su trenutno u takmičenju. Tako da, kao što vidiš, radim na odnosima sa Slovenijom (smeh).

Da li te je dečko naučio da pričaš slovenački i kako bi na njihovom jeziku zvučalo “12 poena ide Sari Jo”?

– Ja mogu samo da oponašam Žigu, da je ovde rekao bi “Sara nije na tom levelu da može da priča dobro slovenski jezik, ja ovde učim srpski a ona ne radi ništa” (smeh). Jedino što sam naučila je “žgačkanje” a to znači golicanje i to je to. Ide mi slovenački malo teže. Ceo život sam orijentisana romanskim jezicima, francuski, španski, italijanski ali savladaću i slovenački, polako.

Smatraš li da je publika dobro razumela ovu pesmu? Šta si njome želela da poručiš i da li se ta poruka poklapa sa komentarima ljudi na društvenim mrežama?

– Žao mi je što nije sa nama Bojana Vunturišević a i Slobodan Veljković Cobi da nam oni možda bolje pojasne šta su želeli da kažu. Mogu samo da prepričam taj proces stvaranja pesme koji je prepun anegdota i presmešnih priča. Prvo smo se Cobi i ja okupili u studiju, nismo znali kako da počnemo, jer je pesma rađena baš za ovu priliku, i onda nismo znali da li samo da se prepustimo ili ipak da imamo neke smernice. Ja sam mu dala neku osnovu, rekla sam da želim da budem malo mračnija, mističnija, da bude kao neka vlaška magija, senzualno ali na neki pomeren način. On je vrlo brzo napravio takvu atmosferu, ja sam odlepila na taj prvi demo od koga sam se jedva odvojila. To je bio samo demo, kostur, koji mora da se nadogradi. Meni je odmah to bilo toliko dobro da sam propatila mnogo dana u studiju dok se nisam navikla na novu verziju. Cobi je taj koji je došao do ideje za naziv, rekao je “ma pesma treba da se zove Muškarčina”. Presekao je, i onda je krenuo da razmišlja u kom smeru bi mogao da ide tekst. U nekom trenutku su se priključili Bojana Vunturišević i Luka Jovanović Luksoni koji je pomogao pri stvaranju aranžama. Ono što mogu ja da kažem, kao interpretator, je da smatram da je glavna stvar ove pesme to što svakim narednim slušanjem je doživiš na potpuno drugačiji način, uđeš u neke nove dimenzije. Prvi put kada sam čula tekst i kada sam ušla u gluvu sobu da pevam tu pesmu u svojoj glavi sam imala jednu scenu, jednu atmosferu, jednu ulogu a naredni put sam već na drugačiji način doživljavala neke stihove i svaki naredni put pri slušanju shvatala sam koliko je to slojevito i da će to zapravo biti glavna stvar kod publike, to što možeš da doživiš pesmu na milion načina. Ko je ta muškarčina, šta ona izvlači iz tebe, da li je to zaista neka osoba, da li je to više na neki figurativan način predstavljeno, da li na kraju ta muškarčina možeš da budeš i ti sam sebi?!

Na koji način si je ti doživela?

– Prvi put sam je doživela kao neku vrstu zabranjene ljubavi, kao jaku i snažnu emociju koja te tera protiv svih. Nije ti bitno okruženje ni predrasude ti prosto ideš glavom kroz zid. Vrlo sam mogla da se unesem u tu priču. Pri prvom izvođenju sam preživljavala tu neku zabranjenu ljubav koja mi je davala neku posebnu snagu i moć, osećala sam se neustrašivom. Već naredni put kada sam je izvodila sam otišla toliko daleko da sam razvila drugu teoriju. Na društvenim mrežama su se razvile mnoge teorije i svako ju je doživeo na svoj način. Toliko je dobrih teorija i komentara kada je ova pesma u pitanju da sam oduševljena.

Pratiš komentare na mrežama?

– Da, što je kontradiktorno od moje pesme kaže “da li čitam komentare? Nemam vremena za to”. Ovih dana bogami sam imala vremena, kada izbaciš nešto novo, neminovno je da malo baciš pogled i vidiš te prve reakcije. Smatram da je najlepši kompliment kada je u pitanju kreativni rad kada taj krajnji rezultat malo zbuni ljude. Kada im treba malo vremena da procesuiraju, kada nisu sigurni šta je refren, šta je strofa, koja je poruka, poenta, koji je ovo žanr?!

Kom žanru pripada pesma koju ti izvodiš i da li na Evroviziji poslednjih godina prolaze upravo takve pesme koje imaju neodređen pravac? To potvrđuje i primer Maneskina.

– Prošlogodišnji pobednik Maneskin je vratio taj neki “organskiji” žanr. U poslednje vreme na evrovizijskoj sceni zaista može da se primeti da se ceni autentičnos. Pre mnogo godina je delovalo kao da smo ušli u određeni kalup i da se tačno zna šta znači evrovizijska pesma, šta znači evrovizijski nastup poslednjih godina je došlo do promene. Došao je period gde ne postoji recept za hit, dobru evrovizijsku pesmu ili scenski nastup što me baš raduje. Maneskin je pobedio zato što su autentični i preharizmatični. Dok smo mi stvarali ovu pesmu, krenuli smo od te neke atmosfere i razmišljali smo o tome da je jako važno da se ja dobro osećam dok je pesvam. Isto tako smo imali na umu da treba da predstavljamo svoju zemlju i da ipak treba da postoji neki element, neki detalj koji će da predstavlja nešto naše, srpsko. Cobi je predložio da ubacimo ritam devet osmina koji nije toliko čest za modernu muziku. Desio se neki potpuno neočekivani spoj i verovatno je to prva stvar koja zbuni ljude ali ih vozi. Pesma “Muškarčina” je još jedan dokaz da ne postoje granice u muzici, pogotovo u 21. veku.

Pesma uopšte nije laka za izvođenje. Peva se sa polu šapatom koji kažu da može da bude jako komplikovan za pevanje uživo. Da li imaš strah od interpretacije?

– Uživo ume da bude teško jer se pesma snima u savršenim uslovima. Kada je uživo, možeš da budeš i zadihan i pod tremom i teško je kontrolisati taj šapat. Na kraju mislim da će presudna biti gluma i interpretacija. Publiku ne zanima tehnika nego emocija. Prvi dan kada sam došla da snimam vokale krenuli smo preambiciozno, preoptimistično, svaki detalj se diskutovao i analizirao. Mi smo prvi dan snimali preko 12 sati vokale i kao završili smo. Sutradan se okupljamo u tom istom studiju da izaberemo tejkove i dočekuju me Cobi i Reksona i kažu “ovo ništa ne valja, ništa ti ne verujemo šta pevaš”. Onda mi je Cobi rekao “ajde ti uđi, ja ću da ti pustim matricu a ti samo pevaj”. Oni su me pustili i otišli sa strane da ćaskaju. Samo se okreću u nekom trenutku i Cobi mi kaže “nemoj da prekidaš, ja ću da pustim u nekom trenutku da se snima” i tako sam snimila pesmu. Zaključili smo da mi je trebala jedna noć da se slegne, da ne razmišljam o svim tim detaljima i da se opustim. To je bilo to, završili smo vokale za manje od sat vremena.

Koga ne bi volela da vidiš u žiriju?

– (smeh) Vrlo interesantno pitanje, i sada sam na životnoj prekretnici da li da budem diplomata ili ipak da se prepustim svojoj iskrenosti kao što sam uradila nekoliko puta proteklih meseci i obilo mi se malo o glavu. Milim da neke koleginice ne bi sačekale ni kraj nastupa da bi znale koju ocenu žele da mi daju. Moj nastup bi razumele, nego imam osećaj da bi zbog nekih svojih predrasuda, znale pre samog izvođenja da to definitivno neće biti najviša ocena.

Konkurencija? Da li si čula pesme ostalih izvođača i koja ti se dopada?

– Većinu sam preslušala ali nisam toliko detaljno, uprkos tome što sam želela krenule su aktivnosti i gostovanja pa nisam imala kada. Veliki sam ljubitelj Anđeline i njene karijere, interpretacije i baš je mnogo volim i cenim i mislim da je jedna od najdivnijih osoba na našoj sceni. Retko kad se sretne tako jedna duša neiskvarena i iskrena i mislim da ima ozbiljan hit, da se uveliko sluša i da su ga ljudi baš baš zavoleli. Zorja je fenomenalna, fenomenalan vokal, i te kako može da se oseti ljubav i podrška od strane publike. I mene je odmah ponela pesma. Mislim, ja volim prva da čujem takav vokal i kada sam pustila prvi put njenu pesmu i kad je krenula onaj početak da peva, bila sam u fazonu “ma da, bre, daj čašu da razbijem”. Stigla sam dosta toga da preslušam, samo se pravim kao da ne znam, ali motrim na konkurenciju (smeh). Ove godine su izvođači pokrili sve senzibilitete i zbog toga će to polufinale i finale okupiti veliki broj publike jer svako može da nađe nešto što mu se sviđa.

Ukoliko odeš u Torinu i postave ti straninovinari pitanje “odakle dolaziš” šta ćeš da im kažeš?

– Uh (smeh). Rekla bih im da moraju da dođu ovde da bi shvatili kakav smo mi nebeski narod. Mislim da i te kako imamo šta da pružimo strancima u svakom smislu. Specifičan narod koji obara sa nogu svojom energijom, otvorenošću, gostoprimstvom. Stvarno mislim da je to objektivno istina i da smo stvarno nebeski narod. Da to ne može da se opiše in prepriča dok se ne doživi. Upravo dolasci mojih prijatelja iz Rima ovde su potvrda toga, jer niko nije ostao ravnodušan i svi su se rado vraćali.