‘Nismo ni svesni koliko su samo hrabre i jake prevremeno rođene bebe’, poručuje mama malog Alekse, Ivana, koja je sa nama podelila svoje iskustvo sa (prevremenog) porođaja.
Naša priča je jako turbulentna. Počeću ovako…
Bila sam na polovini osmog meseca trudnoće kada sam otišla na redovan pregled kod izabranog ginekologa. Od prevelike gužve i brzine nisam baš najbolje razumela šta mi je doktorka rekla – beba je manja, ima manje plodove vode i još neke stvari, ali sve je uredu, vidimo se na sledećoj kontroli. Međutim, zbog te “čudne” dijagnoze (tada nisam znala da je to veliki problem i da nema čekanja), na svoju ruku sam tačno 8. marta, za nedelju dana, ponovo otišla na pregled. Inače, taj dan je bio “opušten”, nije bilo nikoga i bile su nasmejane i sestre i doktorka koja je rekla da ćemo polako da pregledamo bebu. Tada je počeo pakao.
Beba je bila manja nego što je trebalo da bude, imala sam manjak plodove vode ali “nije strašno”. Dobila sam uput za somborsko porodilište, kako bi doktorka čula i njihovo mišljenje. To isto veče otišli smo privatno na pregled. “Beba je uredu, vi ste srednje visine ne može beba ni da bude veća (2 kg), sve je super, idite kući”, posavetovao nas je dotkor.
Ipak, sledeće jutro smo ponovo otišli u bolnicu na pregled. Tamo su nam rekli, kao i doktorka u državnoj, da je beba manja i da dođem za nedelju dana da vidimo šta se dešava. Međutim, za tih nedelju dana bebac je dobio samo 50 grama, te su nam dali uput za Betaniju.
Bio je 17. mart 2016. godine, pregledali su me i rekli da je beba normalne veličine, da ima 2100 grama. Pitali smo se kome da verukemo. Ko je sad u pravu od ovih silnih doktora – da li ovi kojima plaćaš papreno za pregled ili ovi što rade za platu u dispanzeru u bolnici? Koliko samo različitih dijagnoza smo čuli za par dana.
Zaboravila sam da napomenem da sam imala povišen pritisak pred kraj godine i da mi je uvedena metildopa kao terapija. Doktorka na Betaniji koja je konstatovala da je beba dobro mi je rekla da ću morati da ostanem u bolnici ako mi pritisak bude visok i nakon trećeg merenja. Tako je i bilo. Smeštena sam na patologiju, dali su mi lekove, bensedine, ali je pritisak i dalje divljao.
U subotu ujutro CTG je pokazao nešto čudno (shvatila sam po reakciji medicinske sestre), da bi na kraju došla doktorka u vizitu i saopštila mi da beba mora ODMAH napolje (šok, šok, šok, suze i strah!). Još jednom su obavili ultrazvučni pregled i konstatovali da je beba ipak mala i da nije baš dobro.
Uglavnom, sve se munjevito dešavalo i nisam imala vremena da se uplašim, samo sam molila Boga da preživimo – ON i ja. Tačno u 11:22, tog 19. marta 2016, hitnim carskim rezom sa spinalnom anestezijom, rođen je moj anđeo, sreća, ljubav, sve! Da, da, spinalna, na sve te šokove što sam morala da se porodim više od mesec dana ranije, još sam morala da budem i budna. Pitala sam se: Bože, kako ću? Ali preživela sam i to čim sam čula njegov plač po rođenju.
Mrvica moja, rodio se sa 1.540 grama i bui je 39 cm dugačak – Aleksa naš!
Uzrok svemu je bila preeklampsija za koju nisam ni znala da će me “strefiti”. Preživela sam ja, a hvala Bogu, preživeo je i on!
Borba je nastavljena u dečijoj bolnici na neonatologiji u Novom Sadu naredna 23 dana, nakon čega smo, sa 2010 grama, pušteni kući.
Duga, a opet skraćena priča o životnoj borbi – on se izborio da živi i preživi sa svojih 1540 grama po rođenju. Aleksa je sad zdrav, prav dečak i očekuje seku u februaru.
Skrenula bih pažnju ženama da prate svoju intuiciju po pitanju dece i da reaguju i traže svoja prava kad osete da treba. Preeklampsija se ne bi razvila toliko da mi je doktorka merila pritisak češće. Ne tražim krivca, sad je sve prošlo. Preživeli smo!
(yumama)
Dodajte komentar