RAPSODY TRAVEL
Društvo Kultura Reč psihologa

PORUKE PATRIJARHA PAVLA Iz neobjavljene knjige Vladete Jerotića

DRUGOVI IZ ŠKOLSKE KLUPE: Patrijarh Pavle delio je dobro i zlo sa najvećim srpskim piscem! (VIDEO)
RAPSODY TRAVEL

Patrijarh srpski Pavle (1914-2009) ostaće zapamćen u srpskom narodu, kako u onom pravoslavnom, tako i u manje pravoslavnom, pa i nepravoslavnom srpskom narodu, po svojoj dubokoj hrišćanskoj duhovnosti kojom je zračio celog svog dugog života.


Stara izreka ostala od hrišćanskih Svetih otaca – „Blago tebi ako ti um u srcu počiva“ – kao da se u potpunosti ostvarila u ličnosti i životu Gojka Stojčevića, blaženopočivšeg patrijarha srpskog Pavla (rođenog u selu Kućanci u Slavoniji). Prirodno inteligentan, visokoobrazovan (ne samo teološki obrazovan), patrijarh Pavle je vodio uzoran monaški život (zamonašio se 1948. godine u ovčarsko-kablarskom manastiru Blagoveštenje) do svoje končine u dubokoj starosti 2009. godine. Strog prema drugima, ali najpre prema sebi, nije preterivao ni u čemu, izlazio je svima u susret mudrim savetima protkanim iskričavom duhovitošću, koja je plenila sve sa kojim je dolazio u bliži dodir. Pošto sam ima Božju milost i sreću da sam relativno rano u svome životu bliže upoznao i posećivao tadašnjeg prizrenskog vladiku Pavla, a onda kasnije i patrijarha Pavla u Beogradu, usuđujem se da ponešto prozborim o nekim patrijarhovim mislima i savetima do kojih sam došao, bilo u toku razgovora s njime, bilo iz brojnih, objavljenih knjiga o patrijarhovom životu (naročito su mi bile dragocene knjige njegove unuke Snežane Milković, njegovog bliskog prijatelja i učenika, arhimandrita Jovana Radosavljevića i, posebno, zapisi kruševačkog vladike Davida). (…) Čitajmo zato ponovo patrijarhov „original“ pa pokušajmo i sami da ga „tumačimo“.

„Kada Bog nekome dadne da učini moguće, a on traži nemoguće, pa počne da teži za nemogućim, prestaće da se interesuje za moguće. Tako on ponovo dolazi u nepriliku da nemoguće pretpostavi mogućem.”

Šta je uopšte u čovekovom životu – moguće, a šta nemoguće? Za Boga, kaže se, ništa nije nemoguće, a za čoveka? Hrišćanska svetootačka literatura kroz vekove potvrđivala je bezbroj puta da i za čoveka koji nepokolebljivo veruje u Boga, takođe (kao i za Boga?) ništa nije nemoguće. Da li je ovakva duboka i trajna vera u Boga jedini uslov da i čovek postigne nešto što zovemo „nemoguće”? Ali, ponovimo pitanje: šta je uopšte „moguće”, a šta „nemoguće”? Viševekovni razvoj nauke (otud prošireni pojmovi materije i energije-bioenergije) i u njoj psihologije doveli su čoveka da posumnja u granice mogućeg i nemogućeg. Dosadašnja ostvarivanja u čovekovoj praktičnoj delatnosti, zahvaljujući otkrićima nauke (naročito fizike, molekularne biologije, ali i psihologije – transpersonalna psihologija, osnovana u Kaliforniji 1972. godine), prevazišla su i najsmelija očekivanja, podjednako verujućih i neverujućih ljudi. Već odavno – nemoguće je postalo moguće!

Naš patrijarh, izvrstan i pronicljiv psiholog (iz razgovora s njime znam koliko ga je zanimala psihologija, naročito tzv. dubinska psihologija), kada je govorio o mogućem i nemogućem u ljudskom životu, mislio je i na nešto drugo: na nezajažljive čovekove ambicije koje u težnji „za nemogućim“ prevazilaze sopstvene snage i sposobnosti, završavajući često u nekom životnom ćorsokaku ili depresiji. Latinska reč ambicija znači: stremljenje čemu pa, ako je sagledavamo kao duhovnu pojavu, ona onda nije ništa drugo nego prirodna (Jung bi čak rekao nagonska) težnja ka Bogu; odnosno ka potpunosti i/ili savršenstvu. Pošto čovek (da li svaki čovek?) neminovno u toku života izopači ono što mu je dato i zadato („lik i obličje Božije“ – obličje kao zadatost stalnog usavršavanja), on onda – zbog gordosti kao posledice često nepodnošljivog osećanja slabosti-inferiornosti – od mogućeg što mu je dato da u toku života postepeno razvija (nezaboravna priča u Jevanđelju o različitim darovima), čovek uskače, preskače u – nemoguće. I tako, kako nas sa pravom uverava patrijarh Pavle – čovek zanemaruje da razvije ono što je bilo moguće. Kako da čovek shvati i doživi da mu je Bog podario mogućnost da od mogućeg učini nemoguće, ali da on ovaj podvig ne može da ostvari bez Boga. U suprotnom, razjedajuća inferiornost prinudno će ga terati ka nemogućem (razboljevajući ga tako na razne načine), ostavljajući ga celog života nezadovoljnim.

Čovek nosi duboko u sebi skrivenog i Hrista (raspetog i vaskrslog) i Lucifera – ne zaboravimo da je on trebalo da bude lučonoša, dakle, donosilac svetlosti. Kako ih pomiriti? I na ovo teško pitanje, naš vrli Pavle ima odgovor: „Odnos razuma i osećanja je naš osnovni i najvažniji odnos. Samo nas oboje čini trezvenim, savesnim, toplim čovekom. A samo sa jednim mi smo ili neumoljivi kritičari ili usijane i isključive sudije.” Isus Hristos nas stalno podseća na neizbežnost smrti. Kako je izbeći? Stalnim podvigom mirenja razuma i osećanja, mogućeg i nemogućeg, Lucifera i Hrista.

PORUKE PATRIJARHA PAVLA Iz neobjavljene knjige Vladete Jerotića

Deda-Popa i unuka

U odnosu patrijarhovom prema njegovoj unuci Snežani bilo je mnogo skrivene nežnosti, ljubavi i zaštite. U ranije ovde pomenutoj knjizi Snežane Milković o njenom dedi bilo je nekoliko dragocenih saveta upućenih njoj od kojih sam izabrao samo tri da bih o njima još nešto dodao iz svoje psihoterapeutske prakse i životnog iskustva. Videći je jednom da se mnogo sekira, otac Pavle, njen deda, uputio je unuci sledeće reči: „Nemoj toliko da se sekiraš, sirće grize svoju flašu. Obolećeš! Prevelika briga isto je što i nebriga” (podvukao V. J.).

Ravno pre tri hiljade godina ostala su zabeležene u kineskoj medicini ova iskustvom proverena istina: tuga i briga stvaraju bolesti! Čovek ne može ni danas, u 21. veku, da se ne divi bezbroj puta u prošlosti proverenoj činjenici da je većina naših bolesti – psihosomatskog porekla. Ostaje današnjem lekaru (naročito psihijatru, psihologu, psihoterapeutu) da se začudi kako je moguće da neke, zbilja stalne istine o čoveku – ne samo iz oblasti medicine već i iz drugih nauka, ali onda naročito iz oblasti religije i moralistike (kao, na primer, ona poznata mudra reč: „Ne čini drugima ono što ne želiš…“) – padaju u zaborav, da bi se posle mnogo stotina godina otkri vale kao nove.

„Tuga i briga stvaraju bolesti” – kako ova istina deluje ubedljivo i na većinu današnjih ljudi u svetu (da li deluje ubedljivije, istinitije u narodima Istoka kod kojih pretpostavljamo da se religiozna vera bolje sačuvala?), nezavisno od zanimanja ljudi. Prosti, a bistri ljudi, podjednako će tačno shvatiti istinu o dolasku bilo koje ozbiljnije, hronične bolesti u telu i/ili duši čoveka (mada se sa pravom govori o jedinstvenom delovanju tela i duše, fizičkog i psihičkog), kao i neki savremeni lekar koji je stekao bogato iskustvo posle više godina lečenja najraznovrsnijih bolesti kod svojih pacijenata. Razume se da tuga i briga stvaraju bolesti najčešće – kada dugo traju; jer, ko od ljudi ne zna za povremenu i jače proživljenu tugu iz mnogih razloga, ili ko nikada nije bio suočen sa brigom (sinonimi su: nespokojstvo, zabrinutost, glavobolja, muka), ali i sa brigom kao egzistencijalom (u filosofiji egzistencijalista i Martina Hajdegera)! S jedne strane, dugotrajna tuga može dovesti do depresije kao bolesti (ima različitih oblika depresija u psihijatriji), a ova nekada odvede čoveka u samoubistvo. S druge strane, ova ista dugotrajna tuga može da se pretvori u ozbiljnu telesnu bolest (veći deo kanceroznih oboljenja kod ljudi posledica su višegodišnje depresije). Ni sa čovekovom dugotrajnom (produženom) brigom, kao i sa tugom, ne stoji ništa bolje u pogledu prognoze. Zavisno od „urođenog organa manje vrednosti” – a to može da bude digestivni, cirkulatorni, nervni, respiratorni ili bilo koji drugi celoviti organski sistem – mnogobrižnost („mnogobrižnost je bolest palog čoveka“ – sveti Teofan Zatvornik) neminovno će izazvati, najpre funkcionalnu, a onda i neku organsku bolest u telu (grizlica – čir u stomaku, astma, visok krvni pritisak itd.). Slikovito je otud poređenje oca Pavla, moguće pojave neke bolesti kod njegove (mnogobrižne) unuke Snežane. „Sirće”, briga u flaši – našem telu, „grize flašu”, dok je ne izgrize, pa flaša puca – neka bolest je ozbiljno zakucala na vrata naše božanske telesno-duševno-duhovne individue. Ali, onda, naš veliki iskustveni monah Pavle dopunjuje prethodno rečeno jednom vrhunskom istinom: „Prevelika briga isto je što i nebriga!” Takva ista ili slična mudrost-istina stigla nam je davno, iz Vukove narodne poslovice: „Predobar – nedobar“ ili „Prepošten – nepošten“!

(Iz knjige akademika Vladete Jerotića Od Save do Pavla koja ce u izdanju “Zadužbine Vladete Jerotića” biti objavljena za Beogradski sajam knjiga)

Foto: Print Screen

Izvor: PRessSerbia/Blic

Loading...

Marija Stevanovic

Diplomirani profesor srpskog jezika i književnosti sa višegodišnjim radnim iskustvom u brojnim domaćim medijima.
Najviše je zastupljena u rubriikama vesti, društvo i biznis.

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar

Video nedelje

Hurricane - Avantura

Oaza komfora i stila u srcu Beograda!

REZERVIŠITE SMEŠTAJ ZA VAŠE SLEDEĆE PUTOVANJE

Booking.com

AUTO PLAC “DB AUTO”-ODLIČAN IZBOR POLOVNIH AUTOMOBILA

LAJKUJTE NAŠU FACEBOOK STRANICU!

Uživajte u odličnom ROYAL WELLNESS CENTRU!

Vremenska prognoza

Priključite se PRess Serbia grupi

PRess Serbia Group
Javno group · 353 članova
 

Pridružite se grupi

 

Oficijalna grupa stranice PRessSerbia

Prijatelji sajta


BG online

Vesti Dana

class=

Iskoristite stalne popuste-Ulepšajte se!
ageless

Close