Smešten na istočnom delu Jamajke, na tankom poluostrvu u neposrednoj blizini Kingstona, nalazi se gradić Port Rojal. Da se danas nađete tamo, možda ne biste primetili ništa posebno. Pomalo pusta tvrđava koja nadgleda okean, sa pokojim kafićem i vidikovcem deluje pitomo i tiho. Ali, istorija ovog mesta mnogo je drugačija i skrivena ispod mora.
Ne tako davno sve je odisalo nestašnim životom – alkohol, zlato, kocka, korupcija, prostitucija, robovi, gusari… Sve to kumovalo je nadimku koji je Port Rojal nosio decenijama: najopakiji i najgrešniji grad na svetu.
Zemlja gusara s Kariba
Nije bilo potrebno dugo otkako se Kolumbo očarao Jamajkom krajem 15. veka, kada ju je otkrio, pa do njezinog potpadanja pod englesku vlast u 17. veku. Tada počinje nagli uspon ovog grada.
Port Rojal svojim je oblikom oblikovao prirodnu luku u koju je moglo stati 500 brodova. Ne čudi što je postao žarište života i najveći grad na Karibima pun mogućnosti – za razne slojeve društva. Bogati su se Englezi u sigurnosti vlastitog doma u Evropi bogatili od prodaje roblja u luci, a tu su bili i gusari koji su neprestano napadali i pljačkali španske brodove na okolnim ostrvima.
Svoju neslavnu reputaciju stekao je ne samo zbog gusara već i zbog enormnih količina alkohola, gomilanja zlata, kičastog izražavanja bogatstva, te ponašanja „lakog morala“.
Četvrtinu grada činili su kafići i bordeli, a govorilo se kako gusari u jednom danu potroše na piće i žene više nego što seljak može da zaradi u celoj godini. To ih je onda brzo dovodilo do pozicije prosjaka. Neslužbeni simbol grada bio je rum Kill Devil.
Kakva je anarhija vladala, svedoči podatak da je 1675. godine gusar Henry Morgan postao poručnik guverner u tamošnjoj luci. Činilo se kao da je ništa nije nemoguće i da je grad na vrhu sveta…
A onda se desilo…
Ali, u letnje jutro 7. jula 1692. godine Jamajku je zadesio snažan zemljotres magnitude 7,5 po Rihteru. Kako je luka velikim delom bila izgrađena na trusnom području i pesku, zgrade su gotovo u potpunosti propale u zemlju, poklopljene cunamijem koji je pratio zemljotres. Oko 2000 ljudi izgubilo je živote, a lokalno groblje otklizalo se u more i tako stvorilo sablastan prizor.
Edmund Heath bio je jedan od preživelih koji je u to vreme bio na brodu i sve vidio sa udaljenosti. Zapisao je ovo: „Zemlja se otvorila i progutala ljude pred mojim očima. More se izdiglo nad zidinama i shvatio sam – bekstvo je nemoguće.“
Oni koji su preživeli smatrali su da je reč o Božijoj kazni. Ali, mislite li da je to bila kazna prirode i da su prestali, razmislite opet.
Bez obzira na tragediju, gusari su sledećih 50 godina nastavili s pljačkama i otmicama španskih brodova. Međutim, i priroda je nastavila po svom: zaredali su se požari, zemljotresi i uragani… Englezi su konačno odustali od luke, spakovali se i otišli kućama.
I šta je danas ostalo od svega? Većina grada iz 17. veka nalazi se danas na dnu mora. Kako nije propao na veliku dubinu, početkom 20. veka posetioci su još izveštavali o vidljivim krovovima i delovima grada koji sablasno vire iz vode, a ronioci su obilazili njegove ulice – pod vodom.
Zbog strašnog načina na koji se sve odigralo neki istoričari i arheolozi poredili su propast Port Roala sa propašću Pompeja. Ali, za razliku od Pompeja, da biste razgledavali stari Port Rojal, treba vam samo ronilačka oprema i dozvola vlasti.
(punkufer/pixabay)