Zoran Pejić Peja je prisutan na sceni već tri decenije, a nekada je bio najtraženiji voditelj u inostranstvu, pa mu je pošlo za rukom da obezbedi i sebe i prodicu.
Zoran Pejić Peja je u voditeljskim vodama već trideset godina i ovaj posao doneo mu je pravo bogatstvo, te je zahvaljujući angažmanima na svadbama u Parizu kupio i kuće i stanove, ali javnosti je manje poznato da je želeo da bude glumac. Otkrio je kako se nekada zarađivalo, a prisetio se i brojnih anegdota tokom karijere, ali i kako se oseća posle nedavne operacije koju je imao.
“Svako treba da sledi svoj san. Ne postoji ništa što nije ostvarljivo, samo je pitanje vaše želje. Peja je kao dečak želeo da bude glumac. Meni je bio idol pokojni Čkalja. Silom prilika sam upoznao pokojnog Vojina Vojinovića koji je radio na radiju 101, i zahvaljujući njemu sam počeo da radim na Pink radiju. Nisam ni sanjao da ću želju glume pretvoriti u voditeljski posao, ali kada sam video kako Vojin izražava svoj život kroz mikrofon, poželeo sam da i ja to radim i kažem nešto pametno. Evo, ispostavilo se da već 30 godina radim pametno”, našalio se Zoran Pejić i osvrnuo se na karijeru koju je izgradio u inostrastvu, a u tome mu je pomogao pokojni Šaban Šaulić, koji mu je bio najbolji prijatelj.
“Radijski posao je težak i zahtevan. Treba u potpunosti da budete inspirativni i inteligentni. Toga mi nije manjkalo (smeh). Uplovio sam tako u te estradne vode. Radim koncerte, svadbe, emisije. Te ’94. godine kada sam počeo, ostvario sam samog sebe, imao sam veliki krug prijatelja i kolega sa estrade, pa uz njih. Moj najbolji prijatelj je bio pokojni Šaban Šaulić i s njim sam pecao, putovao i radio veselja. Tada sam bio najpopularnija osoba u Srbiji i Crnoj Gori, dobijao sam razna priznanja i Oskare popularnosti”, priča voditelj.
“Moj život je pun anegdota. Puno je toga ostalo za mnom. Lepo je kada vas sačekaju na aerodromu, gde vas odvedu na Šanzelize da vam pokažu lepote restorana, obično to budu riblji restorani, gde se jedu škapmi, jastog, ribe. Prvi put kada sam bio nisam znao šta za šta služi, pa sam jeo najpre rukama i prstima. Sećam se jedne anegdote koja se dogodila u Milanu, kada je vlasnik uterao najnoviji model Mercedesa kao pokon mladencima, posle šest, sedam sati pijanstva, on je svatovima podelio stolice i oni su tako izlupali taj auto, ja to ne mogu da objasnim. Tog trenutka sam shvatio da sve što možeš da kupiš nema vrednost. Mnogo lakše se zarađivalo pre osamnaest godina nego sada. Tada je mnogo lepše bilo biti estradni umetnik. Sada je to degradirano, jer to danas može da bude svako. Postoji studio za snimanje CD-a, ako ima pare plati pesmu. Onaj tamo s miksetom može da mu napravi glas kakav hoće”, smatra Peja, koji nikada nije radio besplatno.
“Nisam nikada radio za džabe. Uradio sam nekoliko humanitarnih koncerata, to mi je bila čast da njima odradim i da novac koji je trebalo da uzmem dam njima, a inače ovako nisam nikada radio besplatno. Ipak, sve što vredi, mora da ima i cenu”, kaže Zoran Pejić, koji se posle operacije uspešno oporavlja: “To je nešto neverovatno. Moji drugari iz bolničke sobe, koji su operisani isto kada i ja, oni još leže u krevetima i oporavljaju se. Ja sam ustao prvi dan posle operacije i stao na noge, to je ljudima prosto neverovatno. Jednostavno, vladam sobom. Iako mi je teško, ja to sve stavim na stranu, zaboravim, jer ja moram biti muškarac, a muškarac mora da hrani porodicu”.
Izvor: PressSerbia/24sedam.rs
