Nikola Kojo svoj rediteljski prvenac „Stado“ posvećuje svojim kolegama: „Glumci su kulturno dobro koje će trajati decenijama a možda i vekovima“
Glumce tera to što iskustveno žele da nagledaju svoj rad, i da ne dozvole da njihov rad neko ne izmasakrira. Režija je teži posao od glumačkog veoma odgovoran.
Zašto baš stado ?
Mi smo jedno glumačko stado, koje postoje i u filmu. Ovo je tekst koji me je obradovao od prvog sekunda
Da li trebalo hrabrosti da režirate svoj prvi film ?
Bila je presudna obaveza Gorana Gajića, nije to ništa ne prirodno i ambiciozno za nekog ko se bavi 30 i više godina ovim poslom.
Kako crpite svoju energiju za nove projekte ?
Crpim energiju u velikim i značajnim projektima, ja sam igrao u mnogim sitkomima i jeftnim formama, zato što sam odlučio da radim samo velike stvari, kako u pozorištu kao što je npr. Spamelot, tako i na filmu.
Da li sebi možete da dozvolite da pravite kompromise ?
Nije prirodno za jednog glumca da samo šmirglate jedno veslo, ne može zauvek da bude tako. Naše televizije su postale dno dna, ne možemo da gledamo samo rijalitije i sitkome.
Jel Vas vaša deca gledaju na malo ekranu i da li oni žele da se bave istom profesijom ?
Mučna profesija koja mora da se živi 365 dana 24 dana, ali neću ja moći protiv toga, i ne bih bio presrećan da budu deo toga
O Mandi ?
– Teško mi je da pričam o Mandi. Nikome još nisam pričao o njemu otkad je umro. Nas dvojica smo bili ne samo prijatelji, već i kumovi. I dalje smo sve to, iako je on na nekom drugom mestu. Možda kroz ovaj film ljudi shvate šta znači živeti ovaj život, biti u glumi 24 sata dnevno, ne biti slobodan ni na ulici, nigde… Jurimo, radimo za račune i da nahranimo decu, a ne može tako da se živi. Nadam se da će neko početi malo više da ceni ovu profesiju – kaže Koja.
– Ovo je za Mandu, ali i Gagu Nikolića, Batu Živojinovića, Marinka Madžgalja. I ne samo njih. Ovo je poziv i živim glumcima da razmisle o svojim životima i da što pre nešto menjaju – priča novopečeni reditelj.
Da li se bavite očuvanjem komedije kao žanrom ?
Ja se trudim da održim dostojanstvo ove profesije, da li je nešto komedija ili tragedija nije bitno, važno je da to umetnost i da ostane