Planine indonežanske provincije Južni Sulavesi dom su neobičnoj etničkoj grupi imena Toradža koja je poznata u svetu po nesvakidašnjim pogrebnim ritualima. Njihov život vrti se oko smrti, a sahrane su velike proslave života na kojima učestvuje celo selo. Tradicija naroda Toradža uključuje pogrebne običaje koji se praktikuju vekovima i smatraju se najsloženijim na svetu.
Narod Toradža upražnjava politeistički animizam, verovanje da i nežive stvari poseduju mentalne procene slične onima koji se odigravaju u ljudskom biću. Sve do početka 20. veka i dolaska holandskih misionara, jedina religija koju su upražnjavali bila je Aluk to dolo, koja je kompleksna mešavina kulta predaka, mitova i rituala. Iako danas među njima postoji mnogo hrišćana i muslimana, njihova tradicija ostala je netaknuta.
Tokom svog radnog veka, pripadnici ove etničke grupe vredno rade na prikupljanju bogatstva. Međutim, za razliku od ostalih kultura, prikupljeno bogatstvo se ne koristi za luksuzan život, već se čuva da bi se ponelo sa sobom na onaj svet. Zapravo, raskošne sahrane su statusni simbol. Sahrane su veoma kompleksne i mogu da traju dugo. Kad član zajednice umre, njegova porodica organizuje niz ceremonija pod nazivom rambu solok koje mogu trajati i po nekoliko dana. Zanimljivo je da se ceremonije često ne organizuju odmah nakon smrti jer siromašne porodice obično nemaju novca da sve plate, pa su prinuđeni da čekaju nedeljama, mesecima, a u nekim slučajevima i godinama. Dok se novac za ceremonije ne prikupi, pokojnik se ne sahranjuje već je balsamovan i boravi pod istim krovom sa svojom porodicom. Važno je napomenuti da se on za vreme boravka u kući ne smatra mrtvim, već se veruje da je bolestan i simbolično mu se daju hrana i lekovi.
Drvene lutke tau tau motre na selo sa balkona.
Pogrebna ceremonija počinje obaveznim žrtvovanjem goveda jer se veruje da će se pokojniku pridružiti zaklana životinja koju će nastaviti da uzgaja u zagrobnom životu. Klanje se obavlja uz ples i muziku, a momci iz sela prikupljaju krv dugim trskama bambusa. Što je pokojnik važniji i imućniji, žrtvuje se više životinja, a meso kasnije biva podeljeno gostima koji prisustvuju pogrebnoj ceremoniji. Telo se ne sahranjuje sve dok se ne završi jedanaesti dan svečanosti, kad se odnosi u specijano isklesanu rupu na litici, a pored njega se na balkonu stavlja specijano izrezbarena drvena lutka zvana tau tau koja predstavlja duh pokojnika i posmatra selo sa svog večnog konačišta. Sve do ovog trenutka, duša je tumarala selom i po završetku ceremonije konačno kreće na put u zemlju duša.
Preminule bebe, kojima još nisu počeli da rastu zubi, imaju drugačiji tretman od ostalih. One se umotavaju u platno, a zatim se smeštaju u izbušenu rupu u stablu koja se potom zatvara vratima od palminog vlakna. Drvo vremenom apsorbuje telo i u narodu Toradža postoji verovanje da na taj način duh deteta nastavlja da živi. U nekim mestima postoji na desetine beba unutar jednog drveta.
Rituali se ovde ne završavaju. Svake godine u avgustu se obavlja ritual zvani Ma’Nene kad se mumificirana tela uzimaju sa grobnog mesta i odnose u selo gde se peru, sređuju i oblače u najlepšu odeću. Članovi porodice ih potom vodaju po selu, da bi ih na kraju ponovo vratili da počivaju u miru do sledećeg avgusta.
(kafenisanje.rs/teamhazard)
Dodajte komentar