PRINC bosanske sevdalinke, a od prošle godine i član Evropske akademije nauka, Nedžad Salković (76), nastupiće u utorak uveče u Domu sindikata, na koncertu “Veče sevdalinki”, zajedno sa najistaknutijim izvođačima ovog muzičkog žanra. Biće to njegov prvi nastup posle raspada Jugoslavije u dvorani u kojoj je održao najviše koncerata u karijeri. Pevač prepoznatljiv po vrhunskoj interpretaciji, eleganciji i prefinjenom ponašanju na sceni, razgovor za naš list u jednom restoranu u srcu Beograda započinje pričom o srpskoj prestonici. Dok čeka da mu konobar donese sarme, akademik za sevdalinke prebira po sećanju i sa setom govori o lepšim vremenima.
– Prošao sam ceo svet zahvaljujući pesmi, ali najveći deo moje karijere vezan je za Beograd – kaže Nedžad Salković za “Novosti”, svoj omiljeni list u bivšoj SFRJ. – Bio sam ekskluzivac PGP RTB i vokalni solista Radio Beograda, a i danas se tako vodim. Nigde se nije bolje jelo i živelo, kao u Srbiji. I sada tvrdim da su Srbi i Bosanci veoma bliski kada je reč o muzici i načinu života. Volim vaše sarme, jer su najbolje. Veće su nego u Bosni, a poseban ukus im daje suvo meso.
* Možda smo majstori za sarme, ali za sevdalinke boljeg od vas nema?
– Moja pesma, pre svega sevdalinka, nije za sportske dvorane i fudbalska igrališta, jer vas publika niti vidi, niti čuje. Ne možete preneti emocije i dati svoje srce makar nakratko. Jedva čekam koncert u Domu sindikata gde sam u karijeri pevao 200 puta. Emotivan sam, pa možda bude i neka suza. Bio sam počasni građanin sedam gradova u Srbiji i imao imenjake u Nišu, Zrenjaninu, Leskovcu, Novom Sadu… Sećam se, dođu ljudi na koncert sa sinovima kojima su dali ime Nedžad, a prezivaju se Petrović ili Marković. Ni danas mi nije važno ko je koje vere i nacije, već kakav je čovek. Mnogo je važno poštovanje prema publici, bez obzira na to gde pevate i pred koliko ljudi. Uskoro će biti 60 godina kako se aktivno bavim pevanjem i nikad nisam nigde zakasnio ni minut.
* “Ne klepeći nanulama” volele su mnoge generacije, ali ne i vaša majka?
– To je u bivšoj Jugoslaviji bio neprevaziđeni hit. Voleli su je pripadnici svih društvenih struktura, od radnika i zemljoradnika, do doktora i političara. Idanas je pevam sa istim emocijama. Sevdalinka traži da emocije preneseš na publiku. Nema lepe muzike bez dinamike. Najlakše je pevati rke-koke. Dok je majka bila živa govorila mi je: “Dete drago, što pevaš pesmu o umrloj majci, a vidi mene žive”. Sećam se kada se 1982. birala pesma godine na Radio Veogradu, u finale smo ušli Miroslav Ilić sa “Pozdravi je, pozdravi” i ja. Pobedila je “Ne klepeći nanulama” koja je kasnije proglašena za pesmu decenije. U mojoj radnoj sobi stoji slika jednog beogradskog slikara koji je na platno pretočio pesmu “Ne klepeći nanulama”. Mnogi su hteli da je kupe, nisu pitali koliko košta, ali je autor rekao da za nju ne postoje novci, jer je posvećena Nedžadu.
* Mnogi mladi muzičari danas koketiraju sa sevdalinkama?
– Nemam poseban komentar, već samo poruku za one koji sevdalinku pevaju drugačije. Uvek govorim da ne diraju originalne stihove i osnovnu muzičku liniju. Nemojte kopirati originale, a to, nažalost, mnogi pokušavaju i tako bacaju sebe u blato. Sevdalinka traži dinamiku, emociju, dušu ali i ličnost za sebe. Ona je jedina neprolazna dama. Izuzetno je zahtevna, ne traži nikakvo urlanje, uvijanje, zavijanje i trilere gde nisu potrebni. Ima strogu muzičku liniju i dostojanstvo. Nezamislivo mi je da neko u pocepanim pantalonama, neobrijan i masne kose peva sevdalinku. To ne ide jedno s drugim. Ne mogu da zamislim da ne pevam sevdalinku, a da nisam u odelu. To radim, pre svega, iz poštovanja prema publici, sevdalinki i sebi. Retko ćete videti da kada završim pesmu okrećem publici leđa.
* Postali ste član Evropske akademije nauka na odseku za umetnost?
– Dobitnik sam mnogih društvenih i umetničkih priznanja, među kojima je i Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem iz 1987. Akademija je kruna svega što sam do sada radio. Inauguracija je bila prošle godine u maju, a član sam postao kao neko ko je dao ogroman doprinos širenju sevdalinke u svetu. U obrazloženju su naveli da je zbog mene postala planetarno poznata.
STO SKLEKOVA DNEVNO
NEDžAD ističe da je uvek vodio uredan život i da je u tome tajna njegove vitalnosti:
– Dnevno radim po sto sklekova i vozim bicikl. Nikad nisam zapalio cigaretu, nisam se opijao, niti išao u kafane. To je do karaktera čoveka. Kad nisam na putu idem na spavanje u deset sati uveče, a budim se oko pola sedam. Kad ustanem radim vežbe, za doručak popijem zeleni ili crni čaj, pileću supu i možda neki lagani kolačić. Već oko 11.00 ili 11.30 ručam. Između ručka i večere popijem još tri čaja. Za večeru, koja je uvek u pola šest, jedem nešto lagano, ribu, mladi sir, a, kada sam kod kuće, pojedem i puno belog luka i glavicu crnog luka.
Dodajte komentar