Najlepša božićna priča Paula Koelja!

Prema jednoj drevnoj legendi, pre mnogo vekova u divnim gajevima Libana rođena su tri kedra. Poznato je da rastu neverovatno sporo, pa su imali stotine godina da razmišljaju o životu i smrti, čoveku i prirodi.

Bili su svedoci ogromnog broja događaja na zemlji – kako su kraljevi dolazili i odlazili, rađale se i padale čitave imperije, koliko su puta ljudi prolili krv na bojnom polju. Videli su ljubav i mržnju, bogatstvo i siromaštvo. Gledali su karavane trgovaca i usamljenih putnika. Setili su se koliko su puta ljudi menjali jezik i kako su izmišljali pisma.

Veoma su retko razgovarali, više voleći da posmatraju i razmišljaju, ali jednog dana započeli su razgovor o svojoj budućnosti.

“Mnogo sam video u svoje vreme”, rekao je prvi kedar. “Moć ima samo moć, pa bih voleo da se pretvorim u presto na kojem će sedeti najmoćniji kralj na zemlji.”

“I čini mi se” – uzdahnuo je drugi kedar, “da je glavno na svetu dobro, pa bih voleo da postanem oruđe koje zlo može pretvoriti u dobro.”

“I siguran sam da su glavna stvar vera i duša”, šuštao je treći kedar. “Stoga bih voleo da ljudi, gledajući mene, budu ispunjeni nadom i verom.”

Deceniju za decenijom, a onda su se jednog dana u gaju pojavili drvoseče. Posekli su sva tri Kedra, odneli ih u radionicu i obradili.

Svaki kedar je sanjao o svom snu, ali stvarnost se retko poklapa sa očekivanjima.

Prvi kedar postao je obična štalaza stoku, a šegrt je od njegovih ostataka sagradio jednostavan rasadnik. Drugi kedar postao je grub seoski sto, a trupci trećeg kedra bačeni su u skladište kao nepotrebni.

Sva tri kedra razočarano uzdahnu: “Kakva šteta što ljudi nisu našli dostojnu upotrebu za naše divno drvo…”

Godine su prolazile, a onda je jedne noći bračni par bez krova nad glavom zaspao u istoj štaliizgrađenoj od prvog kedra. Žena je bila u blagoslovenom stanju i te noći rodila je dečaka kojeg su stavili u jasle na seno. U tom trenutku je prvi kedar shvatio da mu se san ostvario: postao je podrška najvećeg kralja na zemlji.

Nekoliko godina kasnije, učitelj i njegovih 12 učenika sedeli su za stolom od drugog drveta kedra. Pre obroka učitelj je izgovorio nekoliko reči i drugi kedar je shvatio da je postao oslonac ne samo za posudu sa vinom i jelo sa hlebom, već i za sjedinjenje Čoveka i Boga.

Sutradan je od trupaca trećeg kedra izgrađen krst i na njega je prikovan polumrtav čovek. Kedar se zgrozio nad njegovom sudbinom i počeo je da oplakuje svoju sudbinu i sudbinu osobe koja mu je prikovana, ali nisu prošla ni tri dana otkako je osoba na njemu postala Svetlost mira, a sam krst se od instrumenta mučenja pretvorio se u simbol vere.

Tako se ostvarila sudbina tri libanska cedra: kao što se često događa sa snovima, oni su se ostvarili, ali nimalo onako kako smo mogli da zamislimo.

(lovesensa/pixabay)