Petnaesti dan septembra 1918. godine zlatnim slovima upisan je u srpsku istoriju. Čuveni proboj Solunskog fronta bio je odlučujući korak za slom Centralnih sila u Prvom svetskom ratu. Naši preci tad su pokazali su divovsku snagu, a jedna žena napustila je bolnicu da bi bila deo plejade boraca za večnost – čuvena Milunka Savić (1889 – 1973).
Zbog svojih herojskih dela Milunka Savić je poznata kao srpska Jovanka Orleanka. Od nepismene seljančice iz sela Koprivnica kod Raške postala je najodlikovanija žena Velikog rata.
Petnaesti dan septembra 1918. godine zlatnim slovima upisan je u srpsku istoriju. Čuveni proboj Solunskog fronta bio je odlučujući korak za slom Centralnih sila u Prvom svetskom ratu. Naši preci tad su pokazali su divovsku snagu, a jedna žena napustila je bolnicu da bi bila deo plejade boraca za večnost – čuvena Milunka Savić (1889 – 1973).
Zbog svojih herojskih dela poznata je kao srpska Jovanka Orleanka. Od nepismene seljančice iz sela Koprivnica kod Raške postala je najodlikovanija žena Velikog rata.
Još početkom Prvog balkanskog rata (1912) prerušena u muškarca, pod imenom Milun, pridružila se dobrovoljcima svog kraja. Skrivajući ženske atribute, Milunka je godinu dana ratovala kao najveštiji vojnik. U Drugom balkanskom ratu, 1913, ranjena je u bici na Bregalnici, posle koje je odlikovana medaljom za hrabrost i činom kaplara srpske vojske. Nakon zadobijene rane u grudima, otkrivena je njena vešto čuvana tajna – junačka dela nežnijeg pola, Milunku ispod maske Miluna.
Ne dobivši vojni poziv početkom Prvog svetskog rata, Milunka odlazi prvo u štab generala Stepe Stepanovića, gde biva odbijena, pa u Kragujevac, u štab vojvode Radomira Putnika, i kategorično traži svoj raspored. Na uvredljivo mesto bolničarke odgovara: „Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!“ Prvi put bez skrivanja identiteta postaje član srpske vojske, II pešadijskog puka Drinske divizije. Na Drini je svoje grudi ukrasila prvom Karađorđevom zvezdom s mačevima.
Tokom povlačenja vojske preko Albanije 1915. teško ranjenu Milunku saborci nose do Krfa, gde je posećuje admiral Geprat. Po oporavku, 1916. vraća se na Solunski front, ističe se u bombaškim napadima, hapsi 23 bugarska vojnika, a 1917. prima drugu Karađorđevu zvezdu. Ubrzo nakon ovih odlikovanja dobija i dva ordena francuske Legije časti, francuski Ratni krst sa zlatnom palmom, kao i britanski orden Svetog Mihajla i ruski orden Svetog Đorđa Pobedonosca.
Polovinom 1918. pred strojem svih jedinica Antante u stavu mirno pročitana je pohvala Vrhovne komande svih savezničkih armija junaštvu srpskog narednika Milunke Savić.
Po završetku rata radila je pri vojsci u Sarajevu, udala se za Veljka Gligorovića, bankarskog činovnika, s kojim je dobila ćerku i usvojila još tri devojčice. Posle kratkotrajnog braka Milunka se, zahvaljujući pomoći saboraca, sa decom seli u Beograd i radi kao čistačica u Hipotekarnoj banci. U Drugom ratu deset meseci provodi u logoru na Banjici jer odbija da prisustvuje banketupriređenom za nemačke oficire, a ni komunizam ne poštuje njenu prošlost – porodicu izdržava kao čistačica u kafani. Poslednje dane života provela je u stančiću u naselju Braće Jerković. Sahranjena je na Novom groblju u porodičnoj grobnici, a njeni posmrtni ostaci 40 godina kasnije preneti su u Aleju velikana.
Čuveni „Orijent ekspres“ kasnio je samo jednom, i to sa beogradske železničke stanice 1928. godine. Francuski ambasador, ispraćajući zvaničnike na proslavu 10-godišnjice savezničke pobede u Velikom ratu, među prolaznicima je ugledao Milunku Savić. Na pitanje zašto ne ide na putovanje odgovorila je da za to nema novca. Diveći se njenom delu, za kratko vreme je sakupio novac, obezbedio dokumente, a putnici „Orijent ekspresa“ sačekali su Milunku da se ukrca u voz.
Foto: Print Screen
Izvor: PRessSerbia/Žena.blic
Dodajte komentar