Ujutru smo pili kafu, a uveče sam čula da su ga smestili na Infektivnu kliniku i da je u teškom stanju, priča glumica
Milena Vasić je svoj mir u toku pandemije pronašla daleko od grada, u srcu Šumadije, gde boravi na velikom seoskom imanju već više od mesec dana.
Glumica je sa svojom porodicom bez razmišljanja odlučila da napusti Beograd, a u razgovoru za Kurir otkriva kakve strahove ima od korone i šta joj najviše nedostaje. Na početku razgovora Milena otkriva da je imala kontakt sa zaraženim poznanikom, a da nijedno od njih u tom trenutku nije znalo da on ima koronu.
– Na početku svega ovoga srela sam poznanika kojeg dugo nisam videla. Nismo se rukovali ni grlili. Ujutro smo pili kafu, a uveče sam čula da su ga smestili na Infektivnu kliniku i da je u teškom stanju. Čudno mi je bilo. Brojala sam dane i čekala da li će se kod mene pojaviti neki simptomi. Nisam se uplašila jer sam znala da je virus nepredvidljiv. Više sam mislila na svoje najbliže. Bila sam spremna za svaki scenario.
U kakvom stanju je sada vaš poznanik?
– Na sreću, dobro je.
Da li ste se uplašili ove situacije?
– Kad je sve počelo da se dešava u Italiji, onda sam se uključila. Kad ovde govorim o strahu, više me plaši kako će ljudi da se oslobode tog bremena nakon pandemije. Mi smo nacija koja voli da se grli i ljubi, a imam utisak da ćemo biti odmereniji i na distanci. Meni je ovo treće vanredno stanje (prva dva su bila za vreme bombardovanje i nakon ubistva premijera Đinđića). Mnogo je to za jedan život, a ovde nemaš koga za to da okriviš. Plašim se kakav nas finansijski pritisak čeka i da li će se nemaština reflektovati na odnose.
Sklonili ste se na selo. Kakav je tamo život?
– Život na selu ne može da se poredi s onim u gradu. Odlučila sam da dođem ovde kad je sve počelo. Procenila sam da će život u Šumadiji biti smisleniji, što se pokazala kao dobra odluka. Priroda i selo daju smisao svemu. Ima mnogo posla na selu, oko kuće, bašte, pripreme obroka. U gradu možeš da se snađeš, a ovde si oslonjen samo na sebe.
Kako provodite vreme?
– Dan traje duže. Fizički imaš mnogo više posla. Posebno uživam u ranom jutru. To je neko moje vreme. Imam vremena za sebe, da meditiram i budem sama sa sobom. Grad ti sam nameće neki svoj ritam.
Morali ste nakratko i do Beograda.
– Provela sam 48 sati u Beogradu. Moj utisak je neki čudan muk koji nastaje kad počne policijski čas. Oseća se neki strah. Bilo je lepo vreme. Očekivala sam žamor i smeh, ali Beograd je izgledao bukvalno kao grad duhova.
Kako vaša deca podnose obaveze u školi?
– Vuk, sin mog supruga Juga, maturant je u osnovnoj školi, a moj Nikola završava četvrti razred gimnazije. Ne znaju još uvek kako će izgledati njihov maturski ispit. Mene najviše boli što Nikola neće moći da oseti čari maturanta, kad blejiš s drugarima i znaš da više ništa nije toliko važno. Nisam ni ja to imala. Upisala sam glumu iz trećeg razreda srednje škole i isto nisam to proživela.
Ni vi niste odoleli da nastupima preko Instagrama.
– Sviram klavir i to je bio hobi za moju dušu. Sada sam se otvorila i sviram, pevam i nekako sam na taj način sa svojim prijateljima i publikom.
Kakva je sudbina pozorišta?
– Mislim da pozorište neće raditi do jeseni. Vidim da su ljudi željni slobode i kretanja i niko neće rušiti svoj komoditet zbog kulture. Nekako smo se nakupili duhovne hrane. Ljudima će najviše faliti kontakt s ljudima.
Izvor: PressSerbia/Kurir
Sve je to Milena lepo ali ti ne reče da li si se posle kontakta sa obolelim testirala već si zbrisala pravo na selo!!!
NE MLATI PRAZNU SLAMU VIŠE KUMIM TE BOGOM