Fumio Sasaki, autor knjige „Zbogom,stvari” (Goodbye, Things), poseduje dušek koji može spakovati, tri košulje i četiri para čarapa – sve u svemu, malo stvari. U ovoj knjizi, on objašnjava zbog čega se oseća srećnije od kada je odbacio većinu svojih stvari. U daljem tekstu možete pročitati kako je on pronašao način da bude srećniji i o tome pisao u svojoj knjizi.
Minimalizam je životni stil po kojem treba smanjiti svoju imovinu što je više moguće. Život sa osnovnim potrepštinama ne daje samo površnu korist, kao što je zadovoljstvo čiste sobe ili jednostavnost čišćenja, već dovodi i do dublje promene u samom čoveku. Fumio kaže da mu je pružio šansu da razmisli o tome šta zaista znači biti srećan.
Nikada ne znamo šta sutra može doneti, pa sakupljamo i čuvamo što više možemo. To znači da nam treba mnogo novca, pa postepeno počnemo suditi ljudima po tome koliko novca imaju. Ubeđujemo sebe da moramo zaraditi mnogo novca da bismo bili uspešni. A da bi zaradili, potrebno je da drugi troše svoj novac. Zato se Fumio rešio mnoštva stvari od kojih je mnoge imao godinama.
Fumio u svojoj knjizi navodi da nije oduvek bio minimalista. Bio je, kako kaže „prirodni gomilatelj drangulija”, za koje je mislio da ga čine zanimljivom osobom. Istovremeno se stalno upoređivao sa drugim ljudima koji su imali više, što je često činilo da se oseća bedno. Kaže da nije ni pokušavao da se promeni. Njegov stan nije bio strašno neuredan, ali će se mnogi poistovetiti sa ovim stanjem. Kada bi mu devojka došla za vikend, sredio bi ga dovoljno da izgleda prihvatljivo.
Ostalim danima, međutim, knjige su bile naslagane svuda jer nije bilo dovoljno mesta na policama. Mislio je, kao i drugi ljudi, da će ih pročitati kada bude imao vremena. Orman je bio natrpan „omiljenom odećom”, od koje je većina nošena svega nekoliko puta. Gitara i pojačalo, bili su pokriveni prašinom. U međuvremenu, uporno je upoređivao sebe sa drugima.
„Prijatelj sa fakulteta živeo je u otmenom stanu, u novorazvijenom delu Tokija. Imao je kitnjast ulaz i skandinavski nameštaj. Kada sam došao kod njega, počeo sam da računam u glavi kolika mu je stanarina, dok me je on ljubazno pozvao unutra. Radio je za veliku kompaniju, zarađivao dobru platu, oženio svoju predivnu devojku i dobili su prelepu bebu, obučenu u modernu odeću za bebe. Bili smo donekle slični na fakultetu. Šta se dogodilo, pitao sam se. Kako su se naši životi toliko razišli?” Moramo priznati da se svi, s vremena na vreme, osećamo ovako i pitamo se zašto nam ne ide bolje u životu.
Ako ste na bilo koji način nalik njemu od ranije – očajni, neprestano se upoređujete sa drugima, ili jednostavno verujete da vam je život nikakav – trebalo bi da pokušate da kažete zbogom nekim od vaših stvari. Da, zasigurno postoje ljudi koji nikada nisu bili vezani za materijalne stvari, ili ti retki geniji koji mogu da napreduju usred haosa stvari. Ali Fumio želi da razmišlja o načinima na koje obični ljudi mogu da pronađu prava zadovoljstva u životu. Svako želi da bude srećan, ali pokušaj da kupimo sreću čini nas srećnima samo na kratko. Izgubljeni smo kada je u pitanju istinska sreća.
Za kraj, Fumio piše da, nakon onoga kroz šta je prošao, misli da je opraštanje sa stvarima više od vežbe u sređivanju. „Smatram da je to vežba u učenju šta je to istinska sreća. Možda to zvuči grandiozno, ali ja ozbiljno mislim da je tako”. Ostaje samo da vreme pokaže da li će više ljudi probati da nađe sreću, kao i Fumio, pomoću minimalizma.
(redinfoportal)
Dodajte komentar