Dragan Marinković Maca važi za velikog saljivdžiju, te ne skida osmeh lica, ali njegov život obeležili su teški dani.
Naime, on se sada prisetio sukoba koji su se devedesetih godina odigravali na prostorima bivše Jugoslavije.
– Pravo da ti kažem, ne znam sad baš tačno gdje su mi svi ti klasići iz Sarajeva. Mi smo igrali u ratu, padaju granate, mi igramo ljubavnike, jedno na drugom i tresemo se; Rat je, jebi ga. Al’ ne bih mnogo o tome, to je jedna epizoda u mom životu… Ne bih… Ulje išlo na 180 maraka, kafa. I sad je dvesta maraka puno, a znaš li šta je dvesta maraka bilo ’95?! Ma, neću o toj prljavštini ni da govorim! Žao mi ljudi, žao mi konja… a to je, j*bi ga, rat. Rat je bio sve vreme, a ja sam hteo izaći početkom juna, imao trista maraka u džepu, ostavio majci dvesta, sebi sto, uzeo četovoro gaća na sebe i krenuo, imao konekciju da se ispalim da krenem za BG, međutim, onda se vratim i nađem majku uplakanu – rekao je Maca i dodao:
– A da sam otišao ne bih je našao živu i onda sam ostao zbog nje. A ona je ostala zbog troseda, dvoseda, stvari… Mislim, ružno zvuči, ali jebi ga, ona kaže: „A đe ću ja sad, sine?“ A taman otišla u penziju i zarati se. I ja, ono, gde ću, šta ću i ostanem zbog nje. Četiri godine nema struje, nema grejanja, i sad ka god čujem od Džeja… Evo, slušaj ovo. Izvadio sam bio kasetofon iz „keca“, bila prva zima, i ja se pokrio ćebetom, zima ubija, srce puca, nema struje… i čujem ja na radiju „Ni na istok, ni na zapad… Gde ću sad, moja ružo…“, znaš to. I sad, gde ću sad i gde ću sad?!A ne možeš nigde! I tako ti ja popušim četiri godine.
On ističe da sada ne bi tako postupio.
– Sad drugačije razmišljam, sad sam samohrani otac dva djeteta, pa ono… Ne bih od njih otišaoa i ne bi ih pustio, ali ono, ispoštovao sam majku i ostao tu, ali nikada ne krivim nikoga ni ko je otišao ni ko je ostao. Ljudi kažu: „E pićka, otišao!“ „E, pićka ostao!“ Jebo to, to je prljavo vreme, ne ponovilo se, ja kažem najprljavije, jer ne znam kako je gdje u svetu, ali znam kako je bilo.
Izvor: PressSerbia/Kurir