Doživljavanje ljubavi na prvi pogled se čini potpuno jasnim. Ali ipak postoji više nedoumica i pitanja zbog čega je tako kako jeste!
Ljubav nije samo biološki program
U doživljavanje ljubavi inače su uključeni biološki programi, ali ljudska osećanja nisu jednostavno instinktivne reakcije na nadražaje. Emocionalne reakcije osoba koje vole zavise od njihovih (samo)razumijevanja (t.j. kognitivnih procesa) i društvenoj i kulturnoj sredini (sistema vrijednosti, društvenih odnosa, emocionalnih pravila i spoljašnjeg izražavanja osećanja, konvencionalnih oblika ponašanja) koji prenose te oblike (samo)razumijevanja.
Da li je ljubav odraz znanja ljudi o osećanjima?
Ljubav je dakle kulturni fenomen, vezan za proces socijalnog učenja. Iskustvo ljubavi je naime snažno povezano s onim što ljudi znaju o osećanjima. Ljudi preko vlastite kulture življenja stiču znanje o ljubavi putem simboličkih sredstava emocionalne kulture, u šta spadaju formalno naučne, religiozne, intelektualne teorije, neformalna očekivanja, poslovice, narodna mudrost, legende, priručnici za emocionalni život itd. Prema rečima Šadlove, ti različiti segmenti emocionalne kulture opredeljuju prirodu, značaj, funkcije i (ne)primerenost emocionalnih događaja te time omogućavaju učenje ljubavi, interpretaciju njenih znakova te postavljaju podlogu za oblikovanje (zajedničkih) očekivanja, koje društveni akteri razviju u odnosu na vlastita i tuđa iskustva.
Jesmo li sledbenici popularne kulture?
Pomoću sistema značenja, vokabulara, normi koje razvije kultura te s reprezentovanjem ljubavi kroz umetnost, literaturu, popularnu muziku, filmove, oglase i priručnike, kultura nekako „izgrađuje“ ljubav i intimne odnose te tako usmerava pojedince ženskog i muškog roda na određeno razmišljanje i pretpostavke o ljubavi. Kao da nas ta ostvarenja osposobljavaju za određeno izražavanje osećaja time što nam pokazuju što znači ljubiti i biti zaljubljen.
Da li je ljubav spontana?
Širi kontekst ljubavi još je La Rochefoucault shvatao u smislu da je ljubav prenesena s praksama date kulture, te se zapitao: Koliko bi se ljudi zaljubilo, a da nisu nikada čuli za ljubav? De Rougemont se slaže s La Rouchefoucaultom i kaže da postoje želje, nagoni, nežnosti, rađenje dece, postoji zadovoljstvo, orgazam, ali nema ljubavi dok ona nije izražena! Pri tome je potrebna retorika, kako bi se ta osećanja izrazila i dospela u svest ljudi. Time što ljudi usvoje informacije o određenim osećanjima, mogu se i sa smislom orijentisati u svojoj sredini.
Jezik igra ključnu ulogu
U proces kulturne konstrukcije ljubavi uključen je i jezik. Jezik preko značenja što ih producira, konstruira i osmišljava realnost. Jezik kao dio kulture (odnosno bez jezika uopće nije moguće govoriti o kulturi) oblikuje i odražava načina emocionalnog života ljudi. Bogatiji vokabular za izražavanje osjećaja u određenoj kulturi upućuje na veće znanje o osjećajima, s kojim raspolažu članovi te kulture te na važnost, koju kultura pripisuje osjećajima u društvenom životu. A ukoliko je jezička izoblikovanost osjećaja u kulturi manjkava, otežano je i prepoznavanje i odazivanje na određene osjećaje.
Ko nam servira predstave o ljubavi?
U savremenim zapadnim društvima važnu ulogu u oblikovanju naših predstavi i ponašanja vezanih za ljubav imaju pre svega masovni mediji. Masovni mediji stvaraju ideale, koji su odraz naših želja, snova, strahova i opsesija, te pružaju interpretativne obrasce pomoću kojih ulazimo u kulturološki očekivane uloge i ljubavne odnose. Snaga tehničknih sredstava vidljiva je i u uticaju koji imaju u stvaranju ideala lepote odn. „predmeta“ požude. Lepota postaje sve više jasno standarizirana i sve se više izmiče ličnim sklonostima – kako kaže De Rougemont. Isti autor primećuje da „sloboda strasti“ proizlazi iz statistika o reklamama. Na muškarca koji misli da želi „svoj tip žene“, intimno utiču činioci mode i trgovine, dakle trenutni trendovi.
Možemo samo pretpostaviti …
Konstrukcija ljubavi uvek je društvena i individualna, između društvene situacije prikazivanja stvari i toga kako ih pojedinac prezentuje. Ljubav je, kako se čini, nešto poput naučene „veštine i sposobnosti za osećanja“, što se usvaja putem normi i prezentacija koje razvija kultura.
Dodajte komentar