Piščeve beleške u doba korone!
Pisac je u suštini usamljeno biće, ali to nikako ne mogu da povežem sa usamljenošću koju danas osećam i vidim oko sebe. Ona nova mi je sasvim nepoznata, nekako obesna, nerazumljiva. Oni koje ne razumem teško mogu da me razumeju. A ne razumem ljude koji kažu najgluplju rečenicu na svetu: “Ne znam šta ću sa sobom!?“ Uverena sam da ti isti ne znaju šta će sa sobom i kada nema virusa.
Umetnost je vrlo sebična, dovoljna sama sebi i ne postoji nijedan virus na planeti i van nje koji to može uništiti. Umetnost je infekcija duše, i nikada niko ne može pronaći vakcinu koja bi izlečila pisce, slikare, muzičare. I kada nam se dogodi pandemija, pisac ima privilegiju da ode u svoj drugi, zdraviji svet, gde ga njegovi junaci ponekad zabrinu, češće dočekaju raširenih ruku. Ako je pisac sebičan, nije njegovo delo i dostupno je svima koji se nađu u trenucima kada ih obuzme usamljenost. Ne priznajem reč izolacija ili samoizolacija, već bih to nazvala jednim ozbiljnim ispitom sa koga su popadali mnogi. Neko dobije drugu šansu, neko položi iz prve. Time sam i poslala jasnu poruku svim ljudima da budu odgovorni prema sebi i drugima i da u moru vremena za kojim su toliko „čeznuli“ konačno pročitaju knjigu, odgledaju film, slušaju muziku, satima se igraju sa svojim kućnim ljubimcima, nauče sve propuštene lekcije o praštanju, odgovornosti, toleranciji i odupru se mnogim „sitnicama“ koje su nam godinama inficirale umove. Preispitaju vlastite emocije, konačno licem u lice sa bližnjima.
U jednom trenutku bila sam toliko zauzeta da sam se osećala kao biće ubačeno u groznu mašinu koja me melje, dok moja duša vapi za trenucima samoće , onim čarobnim usamljeničkim satima kada mogu da pišem. Došli su, sve planirano moralo se otkazati, ali zato sam zakazala ozbiljan sastanak sa svojim novim romanom i predala mu se svom dušom. Nedostaju mi moje kilometarske šetnje, jer znam da bih time možda ugrozila svoju majku koja ima dosta godina, a jedini sam joj kontakt. Čuvajući sebe, čuvam i nju. Zato čuvajte one koje volite najviše na svetu, čuvajte i one koji su vam se zamerili, čuvajte u sebi snagu i volju da upoznate život i kad je buran i kad je tih i kada spava i kada vri.
Usamljenost je jedino mesto na svetu gde upoznajete sebe i suočavate se sa sobom. Mesto gde shvatimo kako nismo sami na svetu, naprotiv, neko nas željno iščekuje. Budimo želje drugima i obrnuto.
Protekla tri sajma knjiga u Pirotu, Nišu i Novom Sadu donela su mi mnogo novih čitalaca tako da se danas moji romani čitaju bez odlaganja, a komentari koji pristižu mi daju dodatnu motivaciju da budem bolja, snažnija, motivisanija, ako je uopšte i moguće biti više nego što to uopšteno i jesam. Nasuprot tome, dva odložena sajma u Sarajevu i Podgorici doneli su mi vreme da se vratim tamo gde pripadam – pisanju. To i činim. Moj deveti roman nastaje u ova teška vremena, slično romanu „Sveštenik“ koji sam pisala u vreme poplava 2014 godine. Moja kuća je bila u vodi, a ja sam plivala ka vrhu. Isto činim i sada.
Dragi čitaoci, sećate li se koliko puta sam rekla da je pisanje plivanje po mutnoj i bistroj vodi? Pisac daje dušu samo da ispliva čist.. Tako je i sa ovim virusom. Pokažite da ste mudri i ostanite kod kuće. Pogledajte korejski film „Parazit“ koji je nagrađen ove godine Oskarom.
Možda zvuči suludo, ali gledala sam ga 15 puta. Pisac ne sme samo da piše, već mora i da čita. „Za kim zvona zvone“, Ernesta Hemingveja je delo kome se često vratim. I u ovim danima kada vreme provodim u svojoj kući, malo ga je za sve ono što želim da uradim. Želim da svima vreme leti kao meni, osmehom rasterajte strah, jer sve prolazi na svetu, a najbrži prolaznici smo mi sami. Usporite i budite heroji.
Dodajte komentar