Booking.com
Lepota i zdravlje Reč psihologa Saveti

Ključni koraci i nova perspektiva: Kako da prihvatite ono što ne možete da promenite?

sreca

Strah od gubitka kontrole jeste nešto sa čime se većina nas susrela, svesno ili nesvesno. U vremenu u kom živimo budućnost je sve manje predvidiva, na svakodnevnom nivou uvek može da iskrsne nešto što nije bilo u planu i to predstavlja vrlo plodno tlo za takvu vrstu osećanja. Pokušajte da zamislite kako bi bilo kada bismo mogli da utičemo na sve. Od vremenskih uslova, stanja u saobraćaju na putu od kuće do posla, razvoja nekih odnosa, gubitaka dragih ljudi. Deluje idilično.


 

Zamišljanje da imamo mogućnost da predvidimo sve ove stvari zapravo je izmaštana slika života bez bolnih iskustava. Možda smo se nekada i zapitali kakav bi bio život bez bola, ali da li je život bez bola nešto kao maštanje o utopiji? Dok se nadamo da ćemo jednog dana živeti bez neprijatnih emocija i biti „najbolja verzija sebe“, možemo da čujemo rečenice poput: „Kada se ne budem više plašila, onda ću da… Samo kad bih mogao da kontrolišem bes, onda bih mogao i da…”. Dakle, nekada kao da nam se život svede na čekanje te nedefinisane budućnosti. Kada jednom budemo dobro i kada se stvore savršeni uslovi, onda ćemo i mi imati mogućnosti da uradimo ono što želimo, jer vidimo neprijatne emocije kao prepreku i najviše bismo voleli da ih uopšte nema, piše Elle.

Kada se desi nešto što nismo predvideli, neretko nam je prva reakcija – ovo nije fer! Zašto se baš/samo meni ovo dešava?! Automatski krećemo da odbijamo i ne prihvatamo realnost, da se borimo protiv nje. Zapravo, želimo da izbegnemo neprijatnost koju nepredviđene okolnosti donose. Mehanizama za izbegavanje ima beskrajno mnogo.

Nekada se samo pretvaramo da je sve okej, zatrpavamo se obavezama tako da ni slučajno ne ostanemo sa svojim mislima ili se skroz izolujemo od drugih ljudi. Sati i sati skrolovanja društvenih mreža, emotivno prejedanje, ispijanje alkohola i konzumiranje drugih psihoaktivnih supstanci. Sve je to nešto što nam daje kratkoročno olakšanje, a samo po sebi postaje novi problem. Taj novi problem donosi sa sobom dodatne posledice osećaja usamljenosti, problema sa zdravljem, dobijanja/gubitka težine, anksioznosti i depresivnosti, adikcije, probleme u međuljudskim odnosima.

Sve ovo počelo je bežanjem od bola, ali kada dođemo u ovaj stadijum, preostaje nam samo da se bavimo posledicama svojih izbegavajućih strategija i nemamo više pojma od čega smo bežali. Počelo je od bola, odnosno neprijatnih emocija, a došli smo do patnje.

Tu dolazimo do važne jednačine. Bol + Neprihvatanje = Patnja.
Na to kada će bolna iskustva doći i koliko će ih biti, ne možemo uvek da utičemo i veoma je važno da naučimo da živimo u miru sa činjenicom da ne možemo sve da držimo pod kontrolom jer od toga zavisi da li će se naše bolno iskustvo pretvoriti u patnju. Ono što nam je ovde potrebno jeste radikalno prihvatanje.

Radikalno prihvatanje je sposobnost da prihvatimo situacije koje su van naše kontrole, bez osuđivanja i vrednovanja, što rezultuje smanjenjem količine patnje koju ta situacija može da izazove.

Ova veština koristi se u dijalektičko-bihejvioralnoj terapiji (DBT), gde se radi na aktivnoj promeni ponašanja koja nam ne koriste ili su destruktivna, ali da bismo nešto menjali, preduslov za to je da potpuno prihvatimo realnost onakvom kakva jeste, kao i naše emocije koje dolaze uz to, a to podrazumeva i prihvatanje nekih teških stvari koje su nam se desile u prošlosti.

Kada se govori o ovoj temi, imamo razne zablude šta je to zapravo radikalno prihvatanje.

Radikalno prihvatanje ne znači da moramo da se slažemo, da odobravamo i da budemo okej sa onim što nam se desilo. Samo prihvatamo da se nešto desilo, ali bez borbe protiv realnosti.

Ukoliko smo na putu ka važnom sastanku i zadesi nas zastoj u saobraćaju, očekivano je da ćemo biti frustrirani. Međutim onda kreće narativ: „Kako sam glupa. Znala sam da će ovo da se desi. Zašto nisam ranije krenula? Tako mi i treba kad uvek kasnim.“ Mogu da se posvađam sa vozačima pored sebe i dodatno pogoršam situaciju.

Možemo da se borimo i da osuđujemo sebe, druge i svoju sudbinu koliko hoćemo, ali se situacija neće promeniti, a mi ćemo ući u začarani krug neprijatnih emocija i bujice negativnih misli koje usmeravamo ka sebi i koje mogu da nas preplave. Ovde možemo da primenimo radikalno prihvatanje na sledeći način: „Zakasniću i osećam se frustrirano i razočarano zbog toga.“ To su činjenice i ono što osećamo u vezi sa tom situacijom jeste ono što možemo da prihvatimo. Saobraćaj stoji, ali pošto sam uvidela šta se dešava i da se ne osećam dobro zbog toga, mogu da vidim šta ću sa tim.

Dakle, prihvatanje ne znači da samo sedim i „mirim“ se sa situacijom koju ne mogu da promenim i tonem u neprijatnost, nego može biti prvi aktivan korak ka regulaciji neprijatnih emocija.
Dok sedim u kolima, mogu da javim da ću da zakasnim, pozovem prijateljicu da skrenem sebi pažnju, pustim muziku koju volim ili podcast koji nisam stigla da poslušam i iskoristim to vreme. Misli će mi možda ići ka osudama, ali je potrebno da napravimo aktivan i svestan napor da okrenemo um dalje od misli i ponašanja koja nisu efektivna u datom trenutku. Nisam promenila činjenice, ali sam promenila način na koji gledam na činjenice. Pomerila sam fokus, time sam dala sebi kontrolu nad situacijom i to mi oslobađa resurse za brigu o sebi.

Jedan od ciljeva je da se manje pitamo šta bi bilo kad bi bilo, a da budemo više prisutni u ovde i sada. Kada uhvatimo sebe da živimo u prošlosti ili budućnosti, to može da bude jedan od znakova neprihvatanja. Prihvatanje teških događaja iz prošlosti može delovati kontraintuitivno.

Gubici i žalovanje za bliskim osobama, stid u vezi sa neuspelim partnerskim odnosima, kajanje zbog nekih izgovorenih reči. Sve su to jako bolne stvari kojima možda i izbegavamo da se bavimo, ali sve što nije potpuno prihvatanje svog ljudskog iskustva, drži nas zarobljenima u neprijatnim emocijama. Događaje koje ne možemo da promenimo, poput gubitaka i drugih traumatskih iskustava, nekada ćemo radikalno prihvatati ceo život. Nekada nas celo biće vuče tome da negiramo realnost, ali možemo trenutak po trenutak pokušati da dođemo u kontakt sa bolom koji neće nestati, ali će imati manju moć nad nama.

To je proces koji se ne dešava preko noći. Za obradu traumatskih iskustava u većini slučajeva potrebna je i stručna pomoć. Obrada traume na terapiji ne znači da postajemo u redu sa tim događajem ili da nekome ko nam je naneo bol opraštamo. Samo prihvatamo činjenicu da se to desilo i tada možemo da se bavimo emocijama i posledicama tog događaja.

Počnite od manjih, svakodnevnih situacija i prvi korak neka bude svesnost o osuđujućim mislima i primećivanje neprihvatanja. Toga će uvek biti, jer život nekada zaista nije fer, ali može biti vredan življenja čak i kada je bolan.

(objektiv.rs/elle/pixabay)

PRessSerbia VIDEO NEDELJE: TEYA DORA – RAMONDA

Prijatelji sajta

omladinska zadruga indeks
BG ONLINE

Kalendar

април 2024.
П У С Ч П С Н
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
2930  

Odaberite vašu sledeću destinaciju



Booking.com

PRess Serbia