Psiholozi i pedagozi se vrlo često ne slažu o tome kako se agresija razvija kod pojedinca
Opšte je poznato mišljenje da je argesivnost karakteristična pre svega za dečake, ali mnogobrojni slučajevi sa kojima se u praksi susrećemo sve više svedoče o tome da je ovo pogrešno i netačno, i da devojčice ako ne prednjače, a ono sve više postaju ”ravnopravne” sa dečacima, upravo po svojoj agresivnosti.
Neki naučnici uzrok za agresivnost vide u drugačijem sastavu polnih hormona kod dečaka, odnosno u biološkoj osnovi, dok se drugi utacaj pripisuje sredini u kojoj dete odrasta i posledica je presudne društvene norme da je agresivan dečak “pravi dečak”.
Od samog rođenja muškoj deci nameću se društveno prihvaćene norme po kojima dečak ne sme da plače i pokazuje svoje emocije, po kojima mora da bude jak, da se brani i “pokazuje zube”. Svima je dobro poznata rečenica “Ajde, nisi devojčica!”. Ovakav način vaspitanja i definisanja polne razlike siguran je put u agresiju.
Zašto su deca agresivna?
Naučnici su uglavnom složni da je agresivnost deo ljudske prirode i da je posedujemo svi, a da je rezultat načina odgoja to koliko će se agresivnost razviti. Agresivnost kod dece se ispoljava još u najranijem periodu.
Prvi primer agresije kod deteta možemo primetiti kada ono ima samo jednu ili dve godine i prvi put ispolji ovu svoju karakteristiku u, na primer, borbi za igračkama. U ovom uzrastu dete udara, grize, gura drugo dete, u tom trenutku “svog protivnika”. Iako se ovakav vid ponašanja kod dece najčešće koncipira kao obična, malo grublja, dečja igra, ovakvo ponašanje zapravo je prvi signal za roditelje da treba reagovati.
Agresija kod deteta može biti uzrokovana najpre različitim emotivnim problemima. U različitim uzrastima to može biti osećanje usamljenosti, straha, odbačenosti, naročito u bitnom tinejdžerskom i adolescentskom periodu socijalizacije, kada pojedinac ima snažnu potrebu da negde pripada.
Problemi u porodici, život u porodici sa jednim roditeljem, svađe među roditeljima, razvod koji dete preživljava u kritičnim fazama razvoja, takođe mogu biti uzroci agresije kod dece.
Zapostavljenost i drugi strahovi
Ukoliko se oseća zapostavljeno, dete može pokušati da agresivnim ponašanjem ponovo zadobije pažnju roditelja. Ovakve situacije najčešće su u slučajevima kada među roditeljima postoje problemi, pa su oni isuviše usmereni jedno na drugo i zapostavljaju dete. Takođe, dolazak drugog deteta na svet, vrlo često izaziva ljubomoru na mlađe dete koje „preuzima“ pažnju roditelja, pa se u ovom periodu vrlo verovatno kod starijeg deteta može primetiti neki vid agresije. Iz tog razloga ovakav period je vrlo delikatan i iziskuje posebnu pažnju.
Ono što dete nikako ne sme osetiti prilikom odrastanja, i što će gotovo sigurno otvoriti put ka agresiji jeste nedostatak granica. Ukoliko dete odrasta u atmosferi „sve mi je dozvoljeno“ ono nema osećaj da negativni oblici ponašanja mogu izazvati određenu reakciju roditelja, odnosno kaznu, pa samim ti i agresija postaje dozvoljeni oblik ponašanja.
Roditelji naročito treba da obrate pažnju na to da agresija nije samo fizički napad. Verbalna agresija je takođe nešto što se vrlo često ispoljava kod dece i što se manifestuje zadirkivanjem, „prozivanjem“, pa i najstrašnijim uvredama.
Ovi oblici ponašanja takođe su signal da treba reagovati. Ukoliko se pravovremeno i adekvatno ne reaguje, stanje se pogoršava, a naizgled benigni oblici ispoljavanja agresije mogu prerasti u jezive slučajeve sa kojima se, nažalost, stalno susrećemo.
Foto: Pixabay
Izvor PRessSerbia/ MAGAZIN NOVOSTI