Kako bi svet izgledao da ljudi nikada nisu postojali?

Svet bez modernih ljudi mogao bi biti zemlja divova. Znaci uticaja čovečanstva danas se mogu videti širom planete, od visokih nebodera koji definišu naše moderne metropole, do piramida i drugih drevnih spomenika iz naše prošlosti. Na ljudsku aktivnost jasno ukazuju prostrana otvorena poljoprivredna polja i putevi koji sve povezuju. Međutim, kako bi svet izgledao da ljudi nikada nisu postojali?

Neki naučnici ga vide kao svet netaknute divljine uz obilje životinjskih vrsta, od onih poznatih do ne tako poznatih. „Mislim da bi to bilo  mesto s mnogo više vegetacije uz čitavo bogatstvo životinjskih vrsta, rasprostranjenih širom svih kontinenata osim Antarktika“, rekao je Trevor Vorti, paleontolog i vanredni profesor na Univerzitetu Flinders u Australiji, za Live Science.

Svet bez modernih ljudi takođe može značiti da bi naši izumrli ljudski rođaci, kao što su neandertalci, i dalje bili tu. I oni bi, nesumnjivo, takođe promenili pejzaž.

Ljudi su oblikovali svet na račun mnogih vrsta, od dodoa (Raphus cucullatus) do tasmanijskog tigra (Thilacinus cinocephalus), kojeg smo doveli do izumiranja kroz aktivnosti kao što su lov i uništavanje staništa.

Stopa izumiranja živih vrsta na Zemlji je danas 100 puta veća nego što bi to bio slučaj da nema ljudi, i to prema najkonzervativnijim procenama. Čak od velikog izumiranja iz perioda krede-paleogena, kada je zbrisano oko 80 odsto životinjskih vrsta, uključujući (neptičje) dinosauruse, pre 66 miliona godina, nije bilo ovakvog izumiranja. To otprilike znači da su ljudi „udarili“ planetu kao što bi to učinio neki veliki asteroid ili kometa. Ne treba zaboraviti da broj divljih životinja i dalje nastavlja ubrzano da opada.

 „Moj pradeda je mogao da posmatra jata hiljada papagaja u prirodnim predelima, moj deda je video jata od stotinu jedinki, otac od tek nekoliko, a ja sam srećan ako mogu da vidim dva u šumama“, rekao je Vorti.

Propadanje prirode izazvano ljudskim uticajem ukazuje na to da bi Zemlja bez nas bila mnogo čudesnije mesto, s nekim izgubljenim divovima, kao što su moe. Ova grupa ptica sličnih noju, od kojih su se neke bile visoke i do 3,6 metara, evoluirala je na Novom Zelandu tokom miliona godina. U roku od 200 godina od dolaska ljudi u predele nastanjene ovim pticama, pre 750 godina, svih devet vrsta moa je nestalo, zajedno sa najmanje 25 drugih vrsta kičmenjaka, uključujući i džinovske Haastove orlove (Hieraaetus moorei) koji su lovili moe, kaže Vorti.

Džinovske moe i Haastovi orlovi su nedavni primeri velikih životinja čije je izumiranje definitivno povezano s ljudskim aktivnostima, kao što su neodrživ lov i unošenje invazivnih vrsta u nova staništa. Oni su takođe pokazatelji kakav je naš odnos s velikim životinjama mogao biti negde drugde.

Opstanak velikih životinja je od ključnog značaja za spekulacije o Zemlji bez ljudi, jer ove zveri imaju izuzetno snažan uticaj na životnu sredinu.

Zemlja Serengeti

Soren Faurbi, viši predavač zoologije na Univerzitetu Geteborg u Švedskoj, veruje da su ljudi odigrali ključnu ulogu u nestanku mnogih velikih sisara hiljadama godina unazad. On je vodio studiju iz 2015. godine, objavljenu u časopisu Diversity and Distributions, koja je sugerisala da bi, bez ljudi, Zemlja u velikoj meri ličila na savremeni Serengeti, afrički ekosistem koji vrvi od života.

Po ovom scenariju, izumrle životinje slične onima koje se danas nalaze u Serengetiju, uključujući slonove, nosoroge i lavove, živele bi širom Evrope. Primera radi, umesto afričkih lavova (Panthera leo), i dalje bi postojali pećinski lavovi (Panthera spelaea), nešto veća vrsta koja je živela u Evropi do pre oko 12.000 godina. U međuvremenu, Amerika bi bila dom rođaka slonova i masivnih medveda, zajedno s jedinstvenim vrstama, kao što su vrste poput armadila veličine automobila zvanog gliptodon i džinovskih kopnenih lenjivaca kaže Faurbi.

„U svetu bez ljudi, postojala bi mnogo veća raznolikost velikih sisara, a ako vidite veću raznolikost među velikim sisarima, obično ćete videti i mnogo otvorenije stanište“, rekao je Faurbi.

Slonovi i druge velike životinje prilično su odlučni u pronalaženju hrane i neće trpeti nepotrebne prepreke. „Ako ste dovoljno veliki, onda bi možda bilo lakše samo srušiti drvo i pojesti sveže lišće na vrhu“, rekao je švedski naučnik. Ali takođe, ako postoji veliki broj velikih sisara, obično s njima ide i manjak šumske vegetacije, dodao je on.

Dlakavi slonovi bi i dalje egzistirali?

Velike životinje, poput slonova, poznate su kao megafauna. Tokom poslednjeg ledenog doba pleistocena, (pre 2,6 miliona do 11.700 godina), svet je bio bogat megafaunom, ali većina tih vrsta je izumrla kako se ledeno doba završilo ili u milenijumima od tada. Na primer, oko 38 rodova velikih životinja je izumrlo u Severnoj Americi na kraju poslednjeg ledenog doba, prema studiji iz 2020.  U poslednjih 100 godina, naučnici raspravljaju o tome da li su prirodne klimatske promene ili ljudske aktivnosti, poput prekomernog lova, bili glavni uzrok opadanja broja ovih velikih životinja.

Studija iz 2021. objavljena u časopisu Nature zaključila je da su klimatske promene na kraju zbrisale vunaste mamute (Mammuthus primigenius) i drugu megafaunu koja je živela na Arktiku i koja je preživela kraj pleistocena, pošto je zagrevanje klime donelo vlagu koja je uništila vegetaciju kojom su se ove životinje hranile.

Ljudi su, međutim, lovili mamute. Naučnici koji smatraju da je homo sapiens verovatno bio ključni faktor u njihovom izumiranju, poput Faurbija, tvrde da su mamuti preživeli klimatske promene pre nego što su se ljudi pojavili i da bi verovatno mogli da opstanu do današnjih dana da nije bilo dodatnog pritiska koji su ljudi na njih izvršili.

Kristofer Dauti, vanredni profesor i ekolog ekosistema na Univerzitetu Severna Arizona, modelira na koji način velike životinje iz prošlosti i sadašnjosti šire seme i hranljive materije kroz ishranu i vršenje nužde. Njegov rad sugeriše da je transport elemenata kao što su fosfor, kalcijum i magnezijum, koji su ključni za život, opao za više od 90% zbog izumiranja velikih životinja.

Dauti pretpostavlja da bi bez ljudi elementi bili ravnomernije raspoređeni u okviru životnog prostora. To bi značilo plodnije zemljište, što bi dovelo do toga da ekosistemi budu produktivniji. „Ako su elementi u ekosistemima neujednačeniji, produktivnost će biti više nejednaka“, rekao je Dauti.

Ljudi imaju tendenciju da spajaju elemente kroz prakse kao što su poljoprivreda i stvaranje ograđenih područja, tako da ove oblasti vremenom postaju manje plodne u poređenju s divljim sistemima, kaže Dauti. Veća plodnost znači da biljke mogu da isporuče svoje resurse ka više voća i cveća, tako da bi svet mogao da izgleda šarenolikije i hrani više životinja.

Klima bi takođe mogla biti drugačija, i dok je teško reći kako su ljudi i megafauna mogli da utiču na klimatske promene pre više hiljada godina, s dokazima zamagljenim vremenom, mnogo je lakše proceniti naš uticaj na klimu Zemlje danas. Kroz globalno zagrevanje, izazvano aktivnostima kao što je sagorevanje fosilnih goriva, ljudi su podigli prosečnu globalnu temperaturu za oko 1  stepen Celzijusa od početka 20. veka. Zemlja bi, dakle, bila bar toliko hladnija bez nas.

Studija iz 2016. objavljena u časopisu Nature, zaključila je da će zagrevanje izazvano ljudskim aktivnostima odložiti predstojeće ledeno doba za najmanje 100.000 godina. Međutim, ono nije trebalo da dođe još 50.000 godina, čak i bez ljudskog odlaganja, tako da je malo verovatno da bi Zemlja danas bila usred drugog ledenog doba da nas nije bilo.

Ljudi su neizbežni

Savremeni ljudi (Homo sapiens) kakvi smo danas, nisu uvek bili jedini hominini na Zemlji, a uklanjanje nas iz jednačine moglo je otvoriti vrata našim neandertalskim rođacima. Naučnici nisu sigurni zašto su neandertalci izumrli pre oko 40.000 godina, ali pošto su se ukrštali s Homo sapiensom, delovi njihove DNK žive u nekima od nas. Verovatno je bilo više razloga za nestanak neandertalaca, ali mi smo definitivno glavni osumnjičeni.

Kris Stringer, profesor i vođa istraživanja ljudskog porekla u Prirodnjačkom muzeju u Londonu, smatra da je konkurencija za resurse bila faktor u nestanku neandertalaca. „Da nas nije bilo, da nismo došli u Evropu pre 45.000 ili 50.000 godina, mislim da bi oni verovatno još uvek bili ovde“, rekao je on.

Prema Stringeru, neandertalci su u Evropi vodili složen život, sličan modernim ljudima, ali su imali poteškoća da se nose s klimatskim promenama i bili su relativno malobrojni, s niskom genetskom raznovrsnošću. Ovo je loša vest za bilo koju vrstu, jer je znak bliskog međusobnog srodstva i samim tim lošeg zdravlja. Neandertalci su verovatno „već bili u nevolji, a kada su i moderni ljudi stigli tamo, mislim da ih je to možda prevelo preko ivice“, rekao je Stringer.

Međutim, možda nisu samo neandertalci ti koje su ljudi zaustavili u širenju. Naučnici još uvek saznaju stvari o još najmanje jednoj ljudskoj liniji koja je živela otprilike u isto vreme kada i savremeni ljudi i neandertalci: denisovani. Čini se da je ova loza bliža neandertalcima nego modernim ljudima po genetici i izgledu, ali se razlikuje od neandertalaca po veoma velikim kutnjacima.

Ljudi su se verovatno ukrštali s denisovanima, jer postoje dokazi o njihovoj DNK kod današnje populacije koja živi na lokalitetima kao što je Nova Gvineja u Okeaniji, što je nalaz koji ukazuje da su denisovani bili u jugoistočnoj Aziji u interakciji s precima modernih ljudi, koji su se kasnije naselili dalje na istok, prema prema studiji iz 2012. objavljenoj u časopisu Science. Denisovani su se takođe udružili sa neandertalcima u Sibiru, gde su pronađeni fosilizovani ostaci hibrida denisovan-neandertalca, preneo je ranije Live Science, o čemu smo ranije pisali.

Ove denisovanske interakcije, zajedno s fosilnim dokazima, sugerišu da su imali šire geografsko prisustvo od neandertalaca, obuhvatajući veću raznolikost po pitanju okruženja, pa su stoga, verovatno, bili bolje prilagođeni od neandertalaca. DNK dokazi takođe sugerišu da su denisovani verovatno imali veću genetsku raznolikost nego neandertalci. „Možda su bili još bolja opklada za opstanak od neandertalaca“, smatra Stringer.

Neandertalci i denisovani su važni, jer da su jedna ili obe ove loze preživele, mogli su da probiju sličan put onome što je H. sapiens na kraju iskovao, prelazeći od sakupljača/lovaca, kada se poslednje ledeno doba završilo, na razvoj poljoprivrede.

„Nema razloga zašto neandertalci ili denisovani to na kraju ne bi mogli da urade, da im se omogućilo dovoljno vemena“, rekao je Stringer. „To bi neutralisalo sve potencijalne intelektualne nedostatke kroz evoluciju, za koje nismo sigurni da su ih uopšte imali“, dodao je on. Dakle, možda svet ipak ne bi izgledao tako drugačije.

„I shodno tome, mogli bi da prave sve iste greške koje smo mi pravili od tada“, rekao je Stringer. „Dakle, globalno zagrevanje bi možda i dalje bilo u igri, ali s neandertalcima ili denisovanima koji bi ga izazvali, a ne mi. Ko zna?”

(edukacija.rs/pixabay)