Sigurno vam se nekada dogodilo da slušate omiljenu pesmu ili gledate emotivnu scenu iz filma i odjednom – trnci prođu niz leđa, kao da vas nešto preseče iznutra.
Cela koža se naježi, telo zadrhti bez jasnog razloga. Niste se prehladili, nije vas niko uplašio, temperatura je sasvim u redu, a ipak osećate snažnu fizičku reakciju. Zvuči poznato?
Taj fenomen naziva se psihogeni drhtaj, i sve je samo ne slučajan. Nauka već godinama istražuje zašto se ovo događa, i sve više potvrđuje ono što mnogi osećaju – da su telo i emocije neraskidivo povezani.
Nije vam „prošlo nešto niz leđa“ bez razloga
Prema rečima istraživača Feliksa Šelera sa Centra za interdisciplinarna istraživanja u Parizu, ovi nagli drhtaji nisu povezani s hladnoćom niti sa sujeverjem. U pitanju je način na koji mozak reaguje na snažne unutrašnje emocije.
– Zanimljivo je da se ovakvi drhtaji mogu zaustaviti primenom naloksona, supstance koja se koristi kod pacijenata predoziranih opioidima – objašnjava Šeler.
To implicira da telo u tim trenucima aktivira sopstvene, prirodne „opioide“ i tako izaziva osećaj dubokog olakšanja. Drugim rečima, kad vas nešto duboko dotakne, vaše telo reaguje instinktivno – oslobađajući napetost koju ni ne znate da nosite.
Kada se razum i emocije sretnu, telo to prvo oseti
Psihogeni drhtaji najčešće se pojavljuju kada dođe do sudara između razuma i snažne emocije, kada se u vama probudi neki dublji sloj ličnog iskustva. Možda je to pesma koja vas vraća u detinjstvo, možda scena koja vas podseća na nekoga, ili misao koja vas zatekne i pre nego što mozak uspe da racionalizuje, telo već daje odgovor.
To su oni trenuci kada osećate da vas je nešto „probolo“, da vam žmarci prolaze kroz celo telo, i da se naježite do vrhova prstiju, iako nema spoljnog razloga. Telo tada oslobađa unutrašnju tenziju, pomažući vam da se izborite sa emocijama koje se ne mogu lako izgovoriti.
Zašto neki od nas to nikada ne osete?
Nije svako podložan ovom fenomenu. Neki ljudi tvrde da nikada nisu doživeli psihogeni drhtaj. Možda se ređe emotivno otvaraju, ili češće potiskuju osećanja. A možda jednostavno nisu naišli na onaj specifičan trenutak koji bi u njima pokrenuo dublju reakciju.
Da li to znači da bi trebalo da češće dozvolimo sebi da osetimo, da razumemo, da budemo dirnuti? Verovatno da. Hoćemo li? Neki da, neki neće. A možda baš vi, dok čitate ove redove, osećate poznate žmarce niz leđa.
(24sedam.rs/pixabay)
