SVAKI drugi dan, za volanom na auto-putu Beograd – Niš: to je u naredna dva meseca slatka i naporna svakodnevica glumice Dragane Mićalović. Jer, u Beogradu, “od sedam do sedam” snima nove epizode popularne serije “Igra sudbine”, a onda seda u automobil i odlazi u Niš na probe “Ane Karenjine”.
Od svoje osamnaeste godine glumi (i uči), odvažno pada i ustaje, ne oslanjajući se odviše na rame starije sestre Slobode. Uostalom, dok je čekala da je prime na FDU, Dragana nije sedela skrštenih ruku. Završila je Fakultet za kulturu i medije, a onda u 27. godini upisala glumu (klasa Bobe Đurovića i Nenada Maričića) na Fakultetu savremenih umetnosti. Sada je na drugoj godini studija i prvi put na velikoj sceni. Slavnu Tolstojevu junakinju igraće premijerno 14. novembra, u niškom Narodnom pozorištu, u režiji i adaptaciji Irfana Mensura.
– Prvo me je zvao upravnik pozorišta Spasoje Ž. Milovanović, predstavio se i rekao da imaju u planu da rade “Anu Karenjinu” i da je Mensur predložio da je ja igram. Kažem: “Divno, a šta bi trebalo da igram?” On je ponovio rečenicu, a ja opet: “Da, jasno mi je, ali šta ja igram u “Ani Karenjinoj?” – počinje s prepoznatljivom vedrinom priču o novom i izazovnom glumačkom zadatku Dragana Mićalović. – Svim glumicama je Karenjina najveća želja, a ja se nisam usudila ni da je izgovorim. Činilo mi se nemogućim i neverovatnim.
Ipak, možda je potajno bila dovoljno jaka da postane moja prva velika, profesionalna uloga u profesionalnom pozorištu. I velika odgovornost.
Kako ste se, kao čitalac, prvi put susreli sa Karenjinom?
– Retka je i u naše vreme njena sloboda da – voli. Ili su to neke tajne patnje, ili nezadovoljstva, interesi, prepreke zarad moralnih načela. A Ana je neko ko je smelo srušio zid i stao ispred sveta, s podignutom glavom… Ona je nesporno hrabra žena. Da li će je neko braniti ili osuđivati, zavisi od samog čoveka. Suprotstavila se društvu i njegovim načelima, ona je za mene heroj ljubavi.
Ni danas nije lako osvojiti slobodu, i u drugim sferama života?
– Da, pogotovo kad se bavite javnim poslom i dolazite iz porodice koja je u tom svetu. Nekako vam je ceo život sveden na jednu reč – “pazi”. Pazi zbog oca, majke, ovoga, onoga… Sloboda vam je skučena. U mali krug, kutiju koja se puni vremenom. Jednom mora da pukne, kao što je pukla Karenjina.
Ovo će, u nekom smislu, biti i vaš prvi veliki izlazak iz “kutije”, odnosno senke starije sestre Bobe i oca Dragana, koji je takođe bio glumac?
– Pa, videćemo. Ja mislim, da. Mnogo mi znači što je Boba ponosna na mene, što je jedina znala i pomogla mi da prelomim, da odem na prijemni, upišem fakultet. Imala je važnu ulogu u svemu na početku, s čvrstom odlukom da me pusti da se sama borim. Sada mi kaže da ne bih došla tu gde sam da me je ona vukla uz sebe. Naučila sam da bijem svoje bitke, padam i sama se podižem. Obrišem kolena, podignem glavu i nastavim dalje. Ponekad s očima punim suza, jer kod nas, ako u ovom poslu nemate diplomu, niste dovoljno prihvaćeni. To zna da vas zaboli, pogotovo kad ste mladi.
U međuvremenu, završili ste drugi fakultet i sačekali trenutak da sa već solidnim bagažom uloga upišete željene studije?
– Raduje me što po društvenim mrežama od mladih dobijam poruke da sam im pokazala da vredi truditi se za ono što volite da radite. I da nikad nije kasno da to ostvarite. Bilo je i onih koji su mi rekli, eto, imaš 28 godina i već deceniju si u svetu glume, šta će tebi sad fakultet. Da, ali ja u biti nisam bila srećna. Koliko god prijala svetla pozornice, autogrami, fotografisanja. Sve je to lepo i sve prođe, onda ostanete sami sa sobom. Sve te stvarčice brzo odlete kad dune vetar. Ali, ako želite da ostavite neki snažniji pečat, da napredujete i osećate se bolje, pravi izbor i odluka je – usavršavati se. Iako, kako kaže Marfi, onda kad ne treba – dođe sve. Meni su posle upisa glume ponudili mnogo uloga koje sam morala da odbijem, jer sam znala da je prva godina veoma važna… Imala sam ja razne bitke. Neki su me osporavali, ali je Karenjina potvrda onoga što sam odlučila da uradim.
Da nisam, sigurna sam da me ni Irfan ne bi odabrao za ulogu. Video me je na ispitu.
Za vama su serije “Nepobedivo srce”, “Zvezdara”, “Sinđelići”, “Istine i laži”, pa filmovi “Vrati mi se, Zone” , “Santa Maria della Salute”. U ovom poslednjem igrali ste kraljicu Nataliju?
– Srećna sam što ju je Šotra video u meni. Imala sam jednu epizodu, ali odigrati takav lik, stati u njen život, govoriti, držati telo i misliti kao ona, izuzetan je doživljaj. Kostimografkinja Ivanka Krstović potpuno nas je prebacila u ono vreme. Dok sam snimala, ceo dan nisam htela da sednem! Iz poštovanja prema liku i straha da ne izgužvam haljinu.
Nisam mnogo radila epohu, ali imam običaj da kažem da moja duša živi u tom vremenu.
Osim epohe, kraljicu Nataliju i Anu Karenjinu spaja i društvena osuda, suprotstavljena mišljenja sredine?
– U sebi vodim sličnu bitku. Suočena sa okolinom, vremenom u kome živim i sopstvenom biti. Samo što ja, očigledno, nisam toliko hrabra. I dalje mislim da se “nešto mora”. Ali, bez ljubavi i slobode ne mogu. Sloboda je nešto najskuplje što čovek može sebi da priušti. Doduše, kad ste prisutni u javnosti i pod budnim okom ljudi, niste uvek u prilici da je ostvarite. Ponekad se osećam kao divlji konj kojeg drže zatvorenog u štali, pa kad ga puste, ne zna na koju će pre stranu da beži… Zato je jedna od mojih najvećih želja da odigram Koštanu. I ona je bila izuzetno hrabra i zbog toga platila najvišu cenu.
Možda će vam baš Karenjina otvoriti šire vrata teatra, pa ćete morati da birate između pozorišta, filma i televizije?
– Ja volim kamere, moja karijera je s njima i počela. Volim taj način rada, proces kroz koji se ide, potpuno drugačiji od pozorišta. Tek se sada s njim upoznajem u teatru – analizom teksta, dela, lika, pokreta, stanja, impulsa. Morala sam da potpuno poništim sebe i sve ono što sam radila proteklih deset godina. Zapravo, tek sad sam počela da učim glumu. Do sada sam radila na neki osećaj, instinktivno.
Uz Koštanu, koju ulogu još priželjkujete?
– Moja najveća želja i uloga je da jednog dana budem majka. Moram da iskoristim ovo vreme, dobila sam šansu. Sve što mi se nudi radim maksimalno, najposvećenije što mogu. Biću takva i kad postanem majka. To je, zaista, najlepša ženska uloga na svetu. Tako sam i odgajana. Zato je u početku otac bio protiv da se Boba i ja bavimo ovim poslom. Iako je moja majka bila veliki radnik i kao frizerka radila po dvanaest sati dnevno, on je znao da je gluma suviše surov i težak posao za ženu. I jedno veliko odricanje.
Izvor: PressSerbia/Novosti
Dodajte komentar