Skoro pola veka ovaj umetnik ostavlja tragove u filmskoj i serijskoj kinematografiji, a o svemu tome iskreno je napisao u knjizi “Moj život, moja priča”.
Blistava karijera Radoša Bajića traje više od 45 godina. Svečana promocija monografije “Moj život, moja priča” proslavljenog glumca, scenariste i reditelja, u izdanju “Službenog glasnika” i “Contrast studiosa”, čije najzanimljivije delove je “Blic” ekskluzivno objavio u istoimenom feljtonu, održava se danas u Jugoslovenskoj kinoteci.
Na više od 350 stranica ove vredne knjige prikazan je profesionalni i životni put autora – od rođenja do današnjih dana.
Radite punom parom, nedavno ste završili snimanje velikog filmskog i TV projekta o operaciji “Halijard”, da li je rano za objavljivanje monografije koja sumira vašu karijeru?
– Znam da jedna ovakva knjiga uvek nagoveštava poslednju etapu profesionalnog rada i jesen života svakog stvaraoca. Monografija nije moje htenje, već sam po propozicijama nagrade za životno delo „Pavle Vuisić“ koju sam dobio 2018. godine bio u obavezi da je objavim. Sa vrsnim znalcima svog posla u „Službenom glasniku“, kojima sam zahvalan na ukazanom poverenju – pune četiri godine sam sarađivao na pripremi knjige koja je fokusirana na moj profesionalni rad u celini, ali i na moj život od rođenja do danas. U kojem moja porodica zauzima centralno mesto – što se u knjizi nije moglo sakriti.
Kada se posle skoro četvrt veka osvrnete na svoj život i karijeru – šta vidite?
– Kad sagledam period od sedamdesetih godina prošlog veka i svojih prvih glavnih uloga, Čabrinovića u filma “Atentat u Sarajevu”, Anđelka iz “Beštija” i Dalibora iz “Partizanske eskadrile”, do danas i projekta “Heroji Halijarda” na kojem radim poslednjih pet godina – vidim borbu, uspone i padove, pobede i poraze. Tokom rada na ovoj knjizi i sam sam bio zatečen saznanjem koliko toga je iza mene. Koliko uloga, filmova, TV serija i svega onoga što čini profesiju filmskog glumca, a kasnije, u drugoj fazi karijere, i scenariste, producenta i reditelja.
Za sebe kažete da ste filmski glumac, zbog čega ste tako malo u svom radu posvetili teatru?
– Zato sto sam sa svojom suprugom Milenom egzistencijalno krenuo od totalne nule. Od dve kašike i dve viljuške – pa sam morao da se borim za goli život porodice koju smo Milena i ja nakon studenske ljubavi krenuli da stvaramo veoma rano. Pozorište je važna i lepa građanska institucija kulture koja je podrazumevala da mladi glumac na početku karijere ima elementarne uslove za život, da bi mogao da odgovori potrebama stvaralačkog i kreativnog procesa, da ceo dan bude na probama i da uveče igra predstave. A ja to nažalost nisam imao – bez obzira što sam odmah nakon diplomskog ispita na Akademiji dobio poziv za stalni angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Zvuči paradoksalno, ali rad na filmu i televiziji je tada, i dugi niz godina kasnije, omogućavao skroman ali pristojan život moje porodice.
Spadate u retke umetnike koji su radili u vreme velike jugoslovenske kinematografije. Kakve razlike i paralele možete da istaknete sa današnjom slikom srpske filmske i TV produkcije?
– Ako se uzme 1972. godina, kada sam upisao Akademiju, ja sam u priči tačno pola veka. Kad treba da kažem koliko je to dugo, pomenem da sam se neke godine na Festivalu u Puli nakon jedne premijere rukovao i s drugom Titom. Razlike su ogromne. U vremenu koje pominjemo kinematografija je bila umetnost, a danas je industrija. Nekada se film snimao i stvarao po godinu, dve, pa i tri – danas živimo u vremenu instant kinematografije. Sve je sad i odmah, a kad je brzo, onda je i kuso. Dobro je što danas ne snima samo onaj ko neće, ali uprkos dobrim okolnostima što u socijalnom smislu filmski radnici, glumci i autori imaju posla, sem časnih izuzetaka malo je dobrih filmova i velikih TV serija – a improvizacija kojima su uzori strane kinematografije ima koliko hoćeš.
Nikada niste hteli u politiku?
– Nisam hteo tada i ne želim ni sada…
Ipak, poslednjih više od 15 godina radite punom parom, vaša produkcija je jedna od vodećih u zemlji, trenutno snimate projekat “Halijard” koji po svemu ima status nacionalnog projekta – znači li to da su se globalne društvene okolnosti promenile?
– Država Srbija je stvorila okvir i globalne uslove, pa se makar u kvantitativnom smislu ovo vreme može nazvati zlatnim periodom srpske kinematografije. Snima se preko 25 serija i isto toliko filmova godišnje. Ne ulagujemo se vlastima ako to otvoreno priznamo. Filmski centar je od Ministarstva za kulturu dobio ozbiljna sredstva za finansiranje projekata, RTS je uz pomoć države stao na noge i krenuo da značajno ulaže u igrani program – a krucijalni doprinos za procvat srpske TV i filmske produkcije ima Telekom na čelu sa gospodinom Vladimirom Lučićem, koji je kreator novog koncepta razvoja našeg nacionalnog operatera. U ovim preteškim vremenima, producenti, autori, filmski radnici i glumci kontinuirano rade i obezbeđuju egzistenciju sebi i svojim porodicama. Što je veoma važno. Ipak, verujem da nama koji smo iza i ispred kamera ostaje da budemo bolji, da stvaramo ozbiljnije i u umetničkom smislu značajnije i kvalitetnije filmove i TV serije.
Hoće li vaš projekat “Halijard” koji se željno očekuje – to biti?
– Verujem da hoće. Verujem da smo na najboljem putu jer se cela naša produkcija, ekipa i svi mi autori iz petnih žila trudimo da napravimo ozbiljan i značajan produkcijski i umetnički projekat – adekvatan očekivanjima, koja nisu mala.
Serija “Selo gori” je obeležila jedno vreme. Da li smatrate da je vaša serija “Selo gori” velika?
– Verujem da jeste jer je obeležila vreme svog nastajanja – pored toga što je još uvek najgledanija TV serija na srpskom medijskom prostoru, pa i šire, što je bila ogroman produkcijski zahvat, i danas je voljena i rado gledana.
Dodajte komentar